Звезда

СТР. 118

3 Б Е 3 Д А

БРОЈ 15

брканлија. И други један човек стојаше ту. Он беше гдатко избријан и имао је дрвен нос; он јо обилазио с тањирићем публику што унаоколо стојаше, продавао билете с нумерама коња и узимао за сваки бидет по два динара. — Тако ли је то! рече Коњурин. — А како би се овде могло играти? — Врло лако; узмите бплету за два динара па ћете одмах дознати, одговори „каиетан" Васиљевић. — Дај да се окуша; свеједно, као и да сам за ово новца две чашице вотке прогутао. Еј, мусју! Билету овамо. Ево ти два четвртака ! Човек с црвеним носом узе од Коњурина у чашу два франка и даде му билету. — Нумера четири, рече Коњурин кад отвори билету. — Шта ли му ово значи, земљаче? — Сад ће наврнути машину. коњи ће потрчати и ако коњ № 4 обиђе све остале и задржи се нред свима, оида ви добијете четрнаест динара, одговори „капетан" Васиљевић. Механизам наврнуше. Коњи потрчаше, обилазећи један другога. Коњурин и супрузи Иванови нажљиво гледе трку... Коњи се зауставише. — 8ер1:! узвикну онај брканлија. — Шта то значи? пита Коњурин „капетана" Васиљевића. — Значи, да је седма нумера добила. Коњ Ло. 7 је на1 - пре стигао. — А ја? — Ви сте изгубили на тој нумери. Коњурин се избечи и застаде. — Наздравље! рече он. — Дигоше трговцу два ®ранцуска четвртака! Шта сад да радим? — Оступи, шга вади још два Франка да оне повратиш. — Ваља их вратити... Рецимо, као да сам сад четири чаше вогке испио. . Ево још два Франка. Мусју! Како се зовеш? Еј ти, са црвеним носом! Дајде ми још једну билету! викао је Коњурин. Коњи опет потрчаше, па се зауставише. — (Јиаћ-е! објави брканлија — Четврта нумера добија, преводи Коњурину „капетан" Васиљевић. —- А која је у тебе нумера, земљаче? — Т®у, бестрага!..- Пета... Дигоше трговцу још два четвртака. Али. ваља још окушати! Неће ми ваљда пропасти то паре. Црвени носе! Коменз... Дај још једну билету! И Коњурин опет изгуби. — Па шта је ово? Опет губитак! дрекну он, Олакша ми џеп са шест четвртака. Дивота! Не, тако не може остати. Треба повратити свој новац, или ће све црћи! Билет, мусју! Обрни се. Како би било да нроменем златник. — А где, ова дама са чворугом на челу, већ два пут узастопце смаче по четрнаест динара, уплете се у реч ГлаФира Семјоновна. — Ах, како је срећна! — Што је мени до даме са чворугом, матушка?... Ја знам само то, да ми оде шест динара, нит' сркнуо ниг' куснуо. И опет потрчаше коњи, и зауставише се. — Но, шта ј е ? потрча ГлаФира Коњурину, који стојаше са отвореном билетом, загледајући нумеру. У место одговора овај пљуну.

— Т®у! ово је пропаст ! Држим трећу нумеру, а друга добија. Осам четвртака се измигољише. Али, како смеш застати. Паре се не бацају тако! Му(ју! Гебензи! — Ама, шта сте окупили немачки! Знате, хвала Богу, да су овде Французи. — Разуме он. И свињска би језик разумео кад види да може оволике паре добнти. Онет губитак. — Па докле ћемо овако! виче Коњурин. — Кад ће се почети добијати? — Деде, земљаче, да играмо ортачки. Ти Франак а ја Франак. Ваљда ће две среће боље повести, — предложи му „капетан" Васиљевић. — Прима се. Ево Франак. Али, ја ћу за се и засебну билету да узмем. — Ах, даме имају сигурну срећу, говорила је ГлаФира Семјоновна. — Ето баш сад друга једна дама диже четрнаест франака. Са два Франка узе четрнаест; то је дванаест добитка. То је врло лепо. Никола Ивановићу, баш ми се прохтело да и ја окушам к.чд већ даме нмају толику срећу. А међу тим тешкоће никакве нема. Дај ми неколико Франака! ■— Ево ти пет Франака ује :о, И Николај Ивановић деде џ чку сребрну монету. — Биље! Доне муа лебт < < , ]амомка ГлаФира Семјонова, Билета би купљена. Коњи се ст. ГлаФира Семјоновна изгуби игру. Мало нодаље од н 'шн. И он је изгубио игру такође. — Овде је јамачно нека превара! викао јо Добија дама! Дама! А од куд ја знам каква је та » Можда је то његова дама, на је овде потурио. А тоијест .. јор сам видео где намигује ономо с црвеним носом, што продаје билете. Игра тече даље. ГлаФира Семјоновна узеде од мужа. поред оних нет Франака, јоун један, те купи билету. — Ово је право чудо, говорила је она мужу, — чим сам почела играти, одмах су људи почели добијати. — Ово је најординарније нстресање џепова и више ништа! узвикује Коњурин. —Просто на просто похватали будаде на им кожу деру. У тај пар и Николај Ивановић додаде: — Чек' да и ја окушам, да, узмем једну билету. Мусје! Мусје! Анкор биље! викну он билетару. Коњи закружише и зауставише се. — Нш4! чу се глас за столом. ГлаФира Семјоновна загледа у свој билет и повика: — Добила сам! Добила сам игру! Никола Ивановићу! Добила сам! Вит! Осми! Моја је осма нумера! Опет се срећа дамама окренуда! И она махаше билетару својом билетом. Овај пристуни и стаде одбрајати четрнаест Франака. (наставике се.) ———

СВАДБЕНИ ОБИЧАЈИ У КИРИЈАНАМУ

На Заганском нолуострву има једна покрајина што се зове Киријанам. Насеље те покрајине живи врло при-