Звезда

број 16 V V V V V V I 1 V ■. V -Ј V -. Ј V > V Ч' к- V V V -■

Београд, 5 новембра 1898

ТТГ*

ТТТ

ГОД, II ■, у , , } ■, . у -Ј Џ Џ к, 1Ј V <

ивлази УТОРНИКОМ, ЧЕТБРТКОМ М

Ц Ћ Н А ВА 1 МБСЕЦ X ДИН. иди 1 _ф_ ПРЕТПЛЛТУ ПРИК4ЈУ све поште у србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Претплату треба слатп Стеви М. Веселиновићу проф. богословије НЕП/1АТ<ЕНА ПИСМА НЕ ПРИМАЈУ СЕ РГНОПЕОИ НЕ ВРМЛ.Ј7 СВ УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У МАЂЕДОНСКОЈ УЛИЦИ БР. 6

А А А А Л Л Л Л Л .-V .4 Л ,

.јУЛЛгЛ,

. Л Л \ А А , Л Л -V ■. .V

' ' ' Ч 4 А Л -

ЈВГ»О.Т 10 111». Д.

уредник : Ј а МКО М. Ве СЕ^ЛИНОВИТ^

ВРОЈ 10 111». Д-

САДАШЊОСТ — ПЕРОИЈОКА Свуд океав иуети граби, Земљу и наш живот слаби : Вал за валом морем јури, А висином облак сури... Будућност је понор мрачни, Садашњица чврсто стоји Њу живите, друзи моји ! Гора Каф се мрачно диже, Врх му Анка небу стиже; Ал' с врхова и>ених тавни Прах 5»е вечни брег да сравни. Где се згуби ! Где је сада ? Ништа вечно ми не знамо; Садашњост је вечна само. Лице т' као зора сија, Коса као нојца тија, Уена румен зоре сјајне... Где су дани, нојце бајне ? Све што живи у гроб нада; Садашњица само стоји Њу нојмите друзи моји ! фКЈф.

(из збирке „Скти и гладни" — Јанко К. Евселинови® —

(наетавак; VII Био је мркли мрак кад се кући вратила. Једнако је седела с Миленом и разговарала о њему, унраво Милена је разговарала, а она само мислила. — Гдедај ти ове Циганке, на она се еа свим одродила од куће! — рече јој отад кад је у собу ступила. — Задржала сам се код Милене.... — Знам, знам, али и својој кући треба пожурити. И овде би се, сигурно, ваквог посла имало рече он као карајући.

А она саже главу на оде у запећак. — Немој се крити тамо, него постави да сеЈ вечера — рече јој мати Она изиде у кујну да донесе судове. У свакој другој прилици она би се на овакав прекор горко заплакала; али сад, готово да ни на ум није узела. Махинално је узимала тањире, виљугаке и ножеве, застрла сто и поставила их по њему. У њено) главн бегае других мисли, мисли које немаху ничег заједничког с кућом и вечером. Она је гледала Гајића пред собом и слутпала његову причу о лепој Дездемопи. . — ТП то ти не једегаУ — пита је бринсно мати, — Једем.... — Нашла се девојка увређена јнто сам је пре-, корео! — рече Стојадин — Е, моје дете, не ваља се бити тако лакосрд! — Није — рече она. — ја бага и јесам задоцнила и право је да ме карага! Него, онако, не-, што ми се не једе. — А да ниси болесна, дико? — упита је брнжно мати и метну јој руку на чело. — Глава јој сва гори... — Та негпто сам главобољна, али сам онако здрава. — Да метнемо хладну крпу ? — Не треба, проћи ће. — Мора да је назебла — рече Стојадин. Нека легне па је претрпај добро да би се изнојила. , Пави је то добро догало, јер ће тада моћи остатиј са својим мислима, али не хтеде лећи пре него гато распреми сто. А онда се спусти у постељу; мати. је претрпа и утушка око ње са свију страна; ватрица је пуцкарала у пећи; попак је певупшо своју тајанствену песмицу, а она се сва предаде својим сањаријама. Као да је слушала Гајића како прича: — Тишина. Само једна свећа гори. У дну позорнице постеља, и на њој спава Дездемона, као какав анђелак. Наједанпут уђе Отело, закључа врата; око му сева, а беона очна страгано одблескује од црна лица. Немирно хода по соби као раздражени лав у кафезу. Хода, хода тако, па тек ириђе постељи, разгрте завесе и загледа се у њу.... Страшно! Оно, лице пуно бола, а груди ее надимају, надимају.... Наднесе се над њу и пољуби је.... Она се трже и