Звезда

СТР. 124

3 Е Е

3 Д А

БРОЈ 16

поче га дозивати по имену. „Дездемоео!" — „Чујем, господару мој!" —- „Јееи ли се молила Богу?" Јесам." — „Имаш ли још каквих грехова на души; 1ко имаш, моли се Богу да ти опрости !..." ВВу обли зној. Она је гледала страшну слику огред собом, гледала је како прне руке хватају за 5вло грло Дездемонино и страх јој обујми душу те зрисну колико је грло доноси. Стојадин и Христина беху већ над њом. Јад Ја спопадне човека од оних њихевих преплашених зогледа. — Дико! Душо! Очи моје!... Шта је?!... Она је сва дрхтала као прут. — Дај јој мало воде! — виче Стојадин, а сам срчи те тражи чашу. Она сркну мало воде, внде оне њвхове брижне хогледе и дође к себи. Ухвати их обоје за руке, 10љуби па рече : Није ништа; сањала сам нешто ружно. Квала Богу те није у истини ! Па се ио обичају, прекрсти и насмеши. — Да идем ја по доктора! — рече Стојадин г поче тражити своју шубару. — Не треба, тајка, не треба! Ево ја ћу да ;павам сад. Па ухвативши га за руку евусти се опет на состељу. Отан јој глађаше косу а мајка миловаше руку, [ то јој наведе сан на трепавице. Лли је слика Гајићева ни у сну не остављаше. )на је чула његов глас. Као с Миленом шета она :о парку топчидерском, па застале код рибњака и | ледају оне црвене рибице како се играју по бистрој оди. Тек нечија рука паде на љезино раме. Она е окрете, а то он, смеши се па му чисто одблесују они бели, ситни зуби. И, као узе је под руку па поведе. Милена ста, а они одоше. Она се окретала тражећи Миену, а.1 и јој он рече да ће је сам довеети пошто Е >у сакрије у један густ жбун. Њој је срце лупало, ли му не могаше одолети; његов поглед везивао | ој је језик те му не умеде речи прозборити. И | ако је ишла с њим кроз неку густу честу; он је одизао гране рукама да она не би главом за њих акачила ... И тако је изведе на неку рудиницу. )ко њих шума, густа, мрачна; овде онде тек проио по који сунчев зрак... Он јој рече да седне, па седе и сам крај ње, као стаде је миловати по коси, и она осећаше еку пријатну драж у души од додира руке његове. - „Је ли да је лепо овде!" — „Јесте" — вели у она. — „Ја сам баш често мислио да те овамо | оведем Не знаш како је лепо овако седети на зееној трави у густој хладовини." И узе је за руку а стаде миловати, и она осети како јој опет полако теже руку као оно код Милене.... — Упали кандило, — пробуди је глас очев а ти можеш мало прилећи, ја ћу седети код ње. — Нека и ја ћу седети! вели мајка оцу и оде У рипаљивати кандило.

Она хтеде да им рекне да лежу, али се уздржа и опет затвори очи да би вратила свој лепи сан. VIII Сутра даи је била потпуио здрава. Устала је прва и то весела из постел^е. То расположи Стојадина и Христину и они беху расположени, и ако скоро целу ноћ не спаваху. Спремила је и проветрила собе, зготовила доручак, па пошто је све средила, узе рад и седе вести крај прозора. Али, сад се навуче збиља на лице њезино. Осмејак као да ишчезе с лица и оно изгледаше некако слабуњаво и жалостиво. Међутим, срећом, ннко на то не обрати пажљу. Христина беше у послу око ручка, а Стојадин отишао да донесе посла. Могла је до миде воље да се преда својим мислима. И она заплива у њих, заплива као иевешт пдивач на дубину. Око ље живот у дворишту; све је живо пролазило поред прозора где је она радила; неки сељаци протераше двоја кола дрва, што је купио онај кирајџија тамо у дну дворишта; Маџарица Жужа пронесе пар ћурана; Ивко кројач однесе преко руке један пар одела некоме што му је дао да оправи; газда од куће викао је на кирајџије што не чисте олук, него му жандарм чита и прети да ће га јавити кварту — све је то пролазило поред ње, галамило, клопарало, али она нити је шта чула ни гледала. Њене мисли беху далеко. далеко од свега тога. Није чак ни о Гајићу мислила, то јест, пролетало је његово име по мислима њезиним, али је само пролетало, ои не беше предмет о ком је мислила. Управо, њене су мисли летеле разуздано по целој васељени: све је она хтела и желела и опет нс беше задовољна. Да јој је у томе тренутку пришао отац или мајка па да су је запитали: шта би желела — она, од силних жеља не би умела ни једну изабрати!.... Подне се приближило; рад је одмицао под прстима њезииим. Она је везла листак по листак и цветак по цветак ни сама не знајући како. Радила би она тако и дневе и ноћи и не би умора осетила, само да је нико не узнемирује, да јој нико речи не проговори. — Ала је вредна моја удавача! — рече јој мати ушавши у собу и погледавши ђерђев. — Она се наемеши рекавши оно облигатно: „а—ха!" —- али то јој отера све мисли и направи читаву збрку у глави љеној. И то је поче љутити. Љутила се на мајку, љутила се на своју судбину што је тако и толико несрећна да је нико не разуме. У тај мах дође јој и отац, Прошавши поред прозора и видевши је он се још више расположи. Ведра чела ступи у собу; брк му се чисто смешио од задовољства. — А шта ми ради моје Циганче? Она га пољуби у руку. — А.. вредно ти је Циганче ! — рече Христина