Звезда

БРОЈ 16

3 В Е

з Д А

СТР. 127

уговор са притежаоцима мануфактуре близу Алекеандрије — браћом Бонеди, и то на три године као помоћник инжињера који је унрављао заводом. Пун наде т здравља гледао сам радосно у своју будућност: никакве бриге нису мучиле моје срце, никакве мисли нису узнемиривале моју ■главу. Хтело ми се да живим, за то што је животом била пуна свака жила мога организма, хтело ми ее да радим, јер сам и сувише осећао своју снагу. Драга моја мајка! Како се обрадовала кад сам улетео као бомба — сутра дан по последњем испиту — у нашу дријатну кућицу на језеру Комо, где је мој отац имао леп и обилан воћњак. Боже мој, како је то било давно! Седа коса нокрива сад моју главу; чело ми је пуно бора, а све ми се чини као да још чујем онај мио узвик: 8ап4а Мапа уег^те, — то је Луиђи!" Сузе радости; тепања и угађања на све могуће начине ! Какве нријатне успомене ! Поред тих успомена, често потнуно нејасних, поред масе лица, која ми излазе пред уображењем. најјасннје од .свију, јавља ми се кудрава главица с чудним дивним очима које непрестано у мене гледају. У осталом, но реду. С њом сам се познао на недељу дана по моме доласку у Комо, на балу код варошког синдиката. Отац њен био је поитаљени Немац, — трговац свиле, а мати права Наполнтанка. Звали су је Дином. Је ди била лепа ? Сигурно да јесте ! И за мене тада није било друге депиге, па и целог свог живота, — рекох целог свог живота за то, што сам ја сада старац који је једном ногом у гробу — не сретох правилније и симпатичније лице и дражји и дубљи поглед. Бејах се заљубио до лудила раггатеп^е, као што говоре у нас у Италији. Љубичасто небо и природне лепоте моје отаџбинс, Алпи с њиховим тајанственим чарима, азурна боја језера Комо, где сам се некада с највећим задовољством бавио риболовом, све сам то заборавио, све ми је изгледало ништавно у сравњењу с Дином. Само весело сунце које је залазило, чинидо ми се да је само за то, да би могло осветлити њену нлаву косу, да би могло погледати у њене лепе очи и пољубити њена ружичаста уста. Разумљиво је дпто ми није било ни мало дуго време. Дани су летели као сахати. Лежући да спавам срећан, сећао сам се тек минулог дана; а ујутру устајући, тражио сам начин кацо би ее онет видео с Дином. Тако је прошла већа половина мога раснуста. На крају месеца августа, дошао јој је њен брат од стрица из Германије. Плаве косе као и она, леп и весео младић, — који унесе много весеља у наш заједничка живот. Али за чудо, осећао сам неко непријатељство према њему. Од његовог доласка учесташе наше шетње по шуми; вођа нам је увек био Динин отац, — члан друштва алпиниста. Нарочито сећам се кад смо се нели на брда Ђенерозо (Сгепегозо) — С. Салватор и Јунг—Фрау. Тада још ништа није било удешено, него су биле потребне добре, лаке и здраве ноге да би ее могло попети на врхове. Колико сам пута за време спуштања помагао сињорини Дини, и чинило ми се да јој је моја помоћ била пријатнија, него услуге њена кузена. Последњи нут кад емо нравили издет на Јунг Фрау,

ми се сви зауставиемо на по пута при силажењу. Већ је било прилично доцкан; последњи зраци сунца осветљаваху снежни врх планане. Чинило се као да зрачни Феб не ће да се растане са земљом и шаље лепотици Јунг Фрау свој опроштајни ватрени пољубац. Друга мало нижа брда као да се беху натмурила, пакосна на своју лепотицу. Сваки од нас мање или више труђаше се да покаже своје усхићење, а ја се нагох Дини и прошапутах: „Кад би ја био Феб, а ви Јунг Фрау, ја не бих остављао земљу ни за тренутак". Слаба румен, обрт главе на другу страну од мене, био ми је одговор. Кад емо се снуштали с брда готово у сами мрак ја еам се старао да будем у близини Дине, која је једнако застајкивала, Склизнув се на једној стрмој стазици, она као да ми паде на руке.... главе нам се ударише и не знам како се то деси, ја је пољубих у образ. И сад не могу себи тачно да одговорим шта је носле тога било. Чинило ми се као да ме је онда одгурнула; чуо с-ам као неко уздржано јецање, а можда и смех. Не окрећући се она нобеже напред, ја машинално нођох за њом; у глави ми мисли детијаху без свезе и неки глас ми ненрестано говораше : „брзоплете". Целога нута у дшгажансу опа је ћутала и избегавала моје ногледе. Шта ти нисам размишљавао и како нисам осуђивао сам себе целу ту ноћ преврћући се но ностељи. У јутру сам већ био решен. У скоро се онростим с мајком, напишем оцу писмо, који није био онде, и као да сам био позван телеграмом, отпутовах у завод. Било ме је срамота да изађем Дини нред очи, после онога што се десило на брду. Кроз шест месеца ја добијем позив за Динину свадбу с њеним кузеном. Ја не одох изговарајући се на болест директора, Фабрике и на журан посао који имам. Прошло је девет година од како не имадох никаквих вести о мојој лепотици. Муж је одвео у Германију. Рана моја беше залечена, проводио сам весоо живот, предавао сам се и Венери и Бахусу; али често у сред какве пијанке, чињаше ми се као да ме гдедају црне очи с нознатим изразом и на мах се растрезним и напустим друштво. Да се оженим за то време некако ми није испало за руком; не нађе се ни једна девојка, која би ме колико толико заинтересовала. Једном беше, — као да је сад, тако се сећам, —■ облачан новембарски дан; — добијем од оца иисмо, у коме ми између осталога јавља да се Дина вратила својој породици као удовица, јер јој је муж ногинуо при некој железничкој катастрОФИ. Као да ме бениз врућа жеравица онекла! С душе као да ми спаде оно време од девет година; срце ми закуца поново само за њу, а крв у жидама удараше као да ми хтеде рећи: „њој, брже њој!" Сутра дан већ бејах загрлио моје старе, а после једног сахата био еам код Дине. Како је била лепа у црнини! Правилност њена лица, очи и необична — окружена плавом косом — глава, показиваху се рељеФније у тамном одеду. Фигура јој је била развијенија, покрети више пластични. „А, сињор Луиђи, како ми је мило што вас видим! Ви сигурно мислите да сам вас ја са свим заборавила за ових девет година и ако нисте ни гласа о себи дали!?" Ја сам стајао ћутећи и гледах је тако стадно у очи, да се она нанослетку збунн, ноказа ми руком да седнем и нагнув се дечку од 5—6 год. црнокосом, као прави Наподитанац, — рече му нешто на ухо. Поче се придично натегнут разговор. Отргнувши се мадо од забуне, оживех, почех се