Звезда

БРОЈ 16.

3 В Е 3 Д А

СТР. 129

пав глас потресе ваздух у коме се тужно-умилни звуци још лелујају: „Какав је то безобразлук те се не да људима снавати?!" — Раскалашни и развратни Касанов вели на једном месту у својим мемоарима: „За младог генијалног човека нема веће несреће но кад му судба иаметне глупака за претпостављеног." Али ја мислим да је још већа несрећа бити млад генијалан уметник па морати учити децу уметности. Између мојих проФесора био је један познат вајар који нам је предавао моделирање; једног дана нашли су га у школском нужнику — обешена. Други један мапшнски инжињер — који нам је предавао основе адгебре, полудео је и наскоро умро. Људи су се чудили њи ховој смрти као што се ја данас чудим како многе њихове жолеге... живе. Са породицом покојног Силова становао је и стари ујак, т. ј. брат покојников, и теолог Отар Бергхајм, Јованкин вереник коме је покојник на самртној постељи поверио своју љубимицу. Да ли га је Јованка љубила? Није га мрзела, а то многе младе, невине девојке сматрају као довољан разлог да драговољно ступе у брак, па тако и Јованка. Јованка је од оца наследила не само знање но и љубав к музици: материјално стање њене породицр натерало је њу да се овим знањем корисги, и она ностаде учитељка музике. За овај је позив довољно знање музике, љубав к истој је обично сметња при вршењу дужности, врло често од кобног утицаја на судбу учитељеву, али увек узрок незадовољству. Деси ли се ово човеку, онда ово незадовољство увек избија на површину: код слабих карактера у виду резиганције, која се врло често свргаава у с1еПпит кгетепа-у, самоубиством или у лудници, Чврсти карактери обарају све сметње, кидају све везе које их везују за т.чј њима несносни позив, на чврстим корацима хитају у сусрет својој машти, уметничкој слави. — Шта се са младом девојком, у којој се љубав к уметности пробуди, дешава, то је психолошки проблем кога данашње друштво још није решило. Јованка се по цео дан мучисадецом и скалама; после свршених часовахита кућида ееда за свој малени стари клавир, да се вежба, да сања, да компонира; али узалуд. Нестагана, расггуштена браћа не дају јој мира; њихова дрека и лупа, нотресају јој нерве и буде је из њених — њојзи тако потребних, њеној околини неразумљивих — музикалних сањарија. Зар нкје доста свирања на часовима? пита се у себи њена, мати, загато се не одмара? Отар, њен вереник впди дубље, али бага због тога гато види, не одобрава њено вежбање, јер осећа у себи да девојка, којој је љубав к музици све, не може битн никад же-на какву он себи замишља и жели, и с тога се та љубав у њој мора ношто пото уништити. Отар не презире, не мрзи музику, напротив он осећа њене чари; али је он један од оних какве данагање другатво на хиљаде броји, који уживају у уметности а нрезиру вегатаке. У нагаем другатву има много и много људи који уживају у музици, у певању, у позоришту, али који се ужасавају при помисли, да им жена или кћи буде певачица, свирачица, нли глумица. Ови људи нису ни лицемери, нису ни глупи, но су просто верни нредставници тако званог грађанског морала, којн љубав к уметности код жене сматрају као пропаст женске чедности ; морал, који унанред сваку уметницу осуђује као жену која је морално пала. Овај је морал, или тачније предрасуда, једна од највећих препрека психологаком развићу женског

пола, препрека коју је само чврст женски карактер кадар уклонити с пута; а Јованка је била слаб карактер. Опа је васпитана онако како се васпитавају све кћери погатених породица средњег сталежа; васпитање, чији је нлод неизмерна љубав родитељима и попхтовање истих, али погптовање које се идентиФицирало са самодрицањем Самодрицање, ножртвовање кћери у корист родитеља, љубавце у корист мужа, матере у корист деце, доистаје врло велика врлина, али врлина која је код жена скоро увек И слабост. Јованка је била добра, послушна кћи, и као таква ностала је добра веренипа али колебљив, слаб карактер. Када се у животу једне жене — било удате било девојке — иојави моменат који јој пружа прплику да се ослободи душевног ропства у коме се она, као и еве њене друге данагањег другатва, налазе; тренутак којп јој пружа прилику да разбије предрасуду, коју дан.чгање друштво назива моралом, онда она готово увек тај моменат из малодушности, из страха, нропусти. Само ако тај моменат стоји у тесно.ј вези са њеном љубављу, онда га она не пропушта, онда неетаје страха, и за њу јавно мњење са његовим моралом не постоји. (.овршиће се)

ЗАНИМЉИВЕ СИТНИЦЕ

Иоиизна ексиериментална хемнја. — Хемичар Тенар држао је пред херцегом орлеанским нредавање о ексиерименталној хемији. у којем, дубоко ноклонивши се, рече и ово: — И тако ће оба ова гаса пмати част, да се пред вашим краљевским височансгвом номешају. * Трагична судбина једног лалог детета, које 1е страдало због претеране памети своје н туђега немплосрђа. У прво) половини прошлога столећа живело је кратко време у Либеку чувено „чудо од детета," Крисгијан Хенрих Хајнекен, и, својим ванредним даром и многоструким знањем, привукло на се пажњу свега образованога света тадашњег. Кристијан, назван „Либечко чудо од детета," роћен је 6 Фебруара 1721, као син једнога сликара. Неки галески нлемпћ, Шенајх, који је становао у гући, Кристијанових родитеља, први је открио код детета, које је већ у дееетом месецу говорило, чудновату моћ лакога схватања, Он одлучи, да детиње дарове систематски изобрази; последице његове наставе бчху нечувене. Дете, тек што је навргаило своју прву годану, било је у стању да исшшча све библиеке приче из пе г књига Мојсејевих; а у четрнаестом месецу свом познавало је већ и садржину Новога Завета Затим је прешао његов учитељ с њиме на изучавање светеке исгорирз, у којој је млади ученик, после године дана, био као код своје куће. Осим тога био се познао са геограФијом, иотребном за стару историју, и узгаед паучио око осам стотина латинских речи. После толиког напрезања било је са свим природно, да се дете од две и по године у октобру 1723 год, веома разболи и да за дуже време падне у постељу.