Звезда

Број 18

3 В Е

3 Д А

Стр. 145

штајући се низ воду. Једни прикривају своју љутину, други пуштају „нека иде како иде" са очигледним напором и извесном меланхолијом: осећа се да гутају горак залогај који не могу да поврате. — „Напослетку, веле они пуштајући дубок и дуг уздах, пошто жене хоће по што по то да уче, како их у томе спречити? Оне теже да нас лише, да нас узнемире у притежавању једне привилегије, која нам је драгоцена. Веа1л розз1с!еп1;ез (благо онима који притежавају). Али иотрудимо се да будемо правични, и не заборављајмо да смо ми судије у нашој сопственој ствари. Ми продужавамо при свем том да верујемо, да се прави позив немачке жене и природна функција њена састоји у удаји, у рађању што већег броја деце, и у било Добром било рђавом подизању исте. Али примећују нам, да су жене код нас многобројније од људи, да бар један милион немачких жена, баш и да хоће да се удају, не мдгу да нађу никога за кога би пошле. Ми нећемо да узимамо тај терет на себе, да им ми тражимо мужеве, онда их дакле потпомажимо, или се бар чинимо да их потпомажемо у проналажењу начина за подмиривање животних им потреба. Најзад, оне које буду тражиле хлеба у слободним и научним професијама, неће никада бити ништа друго него само један слаби изузетак. Кад будемо имали неколико доктореса, да ли ће судбина и будућност немачког царства бити компромитована? Веома је опасно одавати се бесмисленим ћудима; али ми живимо у добу где треба рачунати и са бесмислицама, па пошто је се допало и жени да мења идеје, које је сама о себи гајила, ласкајмо јој / њеној новој фантазији; она ће се отуд вратити можда пре но што и сама мисли." — Тако

говоре они који попуштају, не отварајући на тај начин широм врата жени, већ отапкрињујући их само. Жена пак не тражи ништа више; мало се ње тиче што ће бити примљена без одушевљења, њој је доволшо да је приме; једанпут ту, она је сигуриа да ће моћи уредити кућу по својој вољи, и још да стече части. Што ће јој нарочито бити мило, то ]е што, како пријатељи тако и отворени непријатељи њени признају готово сви интелектуалну једнакост обадва пола, а што хоће да јој забране приступ на свеучилишта, то заиста није за то пгго јој одричу способност да се тамо одликује. Они претендују да, од свију наука, жена има најмање ириродне диспозиције за историска истраживањаГ. Јаков Каро јој пребацује сједињавање у себи духа појединости и ситничарења са љубављу ка шимерама, превиђање свега оног што постоји као стално и неизбежно у свету и људским стварима, у сувише лако уображавање да се друштвене болести могу вештачким срествима лечити. „Предати Историју женама, узвикује он лупајући се у прса, то би значило објавити трајну револуцију." Г. Бизолт, професор у Килу, мање је суров. Он се задовољава примедбом, да то што чини научника историком, то је строгост у методи, тачност у истраживању, разазнавање скривених узрока, сигурност у суђењу, идеје општности, широки погледи, толики дарови којих је жена лишена. Он иде можда мало даље но што би требало. Сећам се да сам једног дана пигао Луја Блана, чијом се књигом највише користио пишући своју Историју Француске Револуције. — „Само једном)

одговори ми он, а то су Посматрања г-ђе Стаел; она раздрешава од читања других. Истина је, да геније не познаје пола. Чудновата ствар да су, међу свима консултираним професорима, математичари одали највећу хвалу интелигенцији женских. Не реците да жене осећају неку инстинктивну одвратност према апстракцијама. Г. Феликс Клајн ће вам показати да оне имају јако приметне способности за најапстрактнију науку, трансцендентну математику, да су шест жена, две Американкеј једна Енглескиња и три Рускиње, пратиле његова предавања у последњем семестру, и да су својим успехом чиниле част своме наставнику. Г. Вејеро набраја двадесет и једну жену, које су се одликовале у математици, почев од Птоломеје од Сирена и славне Хипатије па до г-ђе Лепот, до Софије Герман, која се дуго дописиваше са Гаусом, који не могаше ни сумњати да има посла са једном младом девојком, до Марије Сомервиљ и њених студија о небесној механици, до најславније Софије Ковалевске, те Рускиње која би професор математике у Штокхолму, и чије је мемоаре о проблему ротације једног чврстог тела око једне утврђене тачке, француска Академија наука крунисала 1888. год., додељујући им Борденову награду, која специјално за ову прилику би подигнута од 3 на 5 хиљада динара. „Она имађаше, вели Вејер, веома моћну уобразиљу, којом се она служаше при својим проналасцима." Она се њоме исто тако служаше у сновима о четвртој димензији, то беше можда у њеној науци удео романа. Она се њоме још чешће служаше у једу и љутњи, у убеђењу да научни проналасци стварају врло незнатну радост, да је права срећа бити млад и бити љубљен, „да ђаво има и доброга у себи, и да без њега нема истините хармоније ни у свету ни у души." Кад год би успела да се разгали од својих истраживања на пољу теорије елиптичних функција или кривих линија одређених формулама диференцијалних једнакости, она би меланхолично премишљала о овом другом проблему: „Зашто мене нико не љуби?" Г. Вејер не прича ту историју никако да би згадио женама рачунање са бесконачно малим количинама; он је један од оних малобројних немачких професора који желе добра и оним женама, које ђаво мучи. У осталом, он признаје да су Софије Ковалевске ретке, али и тврди да многе младе девојке имају укуса и дара за апстрактне ствари. Некада је он давао лекције из поморске астрономије једном капетану трговачке лађе, који жељаше да истим и његова кћи присуствује, наводећи да она има ивванредно брзо и лако схватање, и да би му вазда она објашњавала оно што неби он разумео. Непријатељи „академске жене" не устручавају се да јој признаду њене способности, а по неки одњихје чак овлашћују да има и диплоше. Али после ? веле они. Хоћемо ли јој отворити све каријере на које јој те дипломе дају права? Ах! те каријере су већ толико препуњене! Колико их има са дипломама, доктора, који бедно вегетирају и који ће и помрети а неће видети богатих положаја за којима су толико са чежњом жудели! Једна од рана нашега времена је и варошки пролетаријат. Ако се и жене ту умешају бесконачно ће