Звезда

ВРОЈ 19 ИЗЛАЗИ ушорником, чешвршком и недељом Ц Е Н А: за X месец X дииар или 3- круна Претплату примају сзе поште у Србији и иноотранству

ВЕОГРАД, 12 НОВЖМВРА 1898 ЗШДА ПОРОДИЧНИ Ј1ИСТ

ГОД. II

Претплату треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Непдаће«л лпсма же пржмију е» Рукопиож не враћају се. УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ ул. БР. 9

10 ххе 5 . ,-гц. У редник: Јанко ЈУТ. јјеселинобић

Као да је вечност протицала епоро Мој мирисни цвете, оа рајекога виса, Како правно место гледати сам мор'о, Са ког се ширио дах твога мириса... О сретан еам био док га мла^ан диса, Док ми нежни цветак олуја не збриса... Још су тамо друге недирнуте леје, Још се на ме руже и љиљани смеше. И сад тамо оно исто сунце греје, Ал мој нежни цветак олује однеше. 8аман мене ови топли дани теше, Премале^ке моје само једно Оеше Београд, 1898. ј ђдадимир Сшанимиробић.

„ЦИГАНЧЕ" ИЗ ЗБИРКЕ „СИТИ И ГЛАДНИ" — Јанко М. Веселиновић —Ф— (наставак) XIII Кући је ишла сама, побегла је раније него обично; нарочито је избегла да је Гајић прати. Хтела је да буде сама, јер се бојала да се не ода. Онај Гајићев пољубац горео је живом ватром на њеним уснама: чинило јој се да га сви виде. Осећала је неки страх од сваког иогледа што би био на њу управљен као да је учинила какву кривицу. Јурила је улицом, сагла главу и крила очи; бојала се да се не сретне с којом познаницом, бојала се да с ким реч проговори. Код куће беше врло немирна. Сто пута је ушла и изашла из собе. На питања је одговарала окрећући главу на страну; глас јој једрхтао а срце лупало; сваки живац тела њеног беше у покрету и сваки је делао за свој рачун: била је растројена. Хтела је једно, а радила сасвим друго. Разуме се да је било и последица тог њеног растројства. Претури крчаг с водом, разби један тањир и у мало те не претури полицу са судовима.

БРОТ ±0 ЗГХЗР-

рече

— Бог с тобом, девојко, шта је теби?! Христина. Она не умеде ништа одговорити као оно кривац кад га у крађи ухвате. — Па хоће да се удаје — рече Стојадии. Знаш, Богу хвала, шта је удавача! Она је осетила да јој се отац руга, па јој се даде на жао те окрете плакати. Али то беше страшан плач. Сузе су лиле као киша. Дође јој да запева из свег гласа; јецање јој загуши сваку реч. И отац и мати узбунише се. Ту се сад просу море речи, речи пуних милоште и тепања. Христина је корела Стојадина што је толико дира, а овај се нашао у чуду. А од те милоште њој дође још жалије. То беше наступ који се није могао зауставити као оно бујица кад се облак провали. Сва је горела у некој ватри. Натераше је да легне. Христина је покропи Богојављенском Водицом и мољаше се свесрдно Богу над њеном постељом. Једва се смирила. Осећала је неки ластак на души, као да су сузе спрале сав јад и сву тешкоћу са срца. Узела је руке мајчине и њима се покрила по лицу. Знала је да није крива, а опет је осећала да је кривац. Дала би све да то није било, а овамо је волела што се тако догодило.... 0 сну није било ни помена и ако се притајила да би преварила оца и мајку. Желела је само да они заспе, и преварила их је. А кад чу оно равномерно дисање, она пусти своју машту и своје срце.... Он, само он беше ту у свакој мисли њезиној. ЈНика.ква се слика не може с његовом сравнати. Она иије видела, није чула, није чак ни сањала ништа лепше од њега. Све што је његово, што беше на њему, њој беше најлеигие. Ох, па онај пољубац! Још је ту; још осећа драж његову онако исто, као у оном тренутку, кад је пао на усне ње.№? Осепала је руку његову око свог? паса и парфем љубичице којим бс чиш намиркано одело његово. Как, за миллита мајчина! Ово је милошта! Дуго, л уго је тако уживала. Није више чула ни даха родитељског, ни шеталицу на сахату, ни попка — ништа није чула. Чула је само како звони глас његов: »Дакле, дошли сте! — Хвала вам!« И после оно његово, бајаги, равнодушно: »Ово је лепа слика! Дивна слика!«....