Звезда

Стр. 148

3 В Е

3 Д А

Број 19

Па као да је хтела да пригрли, да задржи, да у своје груди смести сву ту сласт она иружи руке и обгрли јастук окренувпш се са свим зиду. Али сад дође и трећа слика међу њих двоје, дође Милена. И, за дивно чудо, она сад разумеде поглед Миленин и учини јој се пун злобе и као да вреба.... И како одврагна беше Милена кад тако гледа!.... »Јест, јест! Кад год он дође она ме гако гледа. Све нешто вреба!« — пролете јој кроз главу. И стаде се присећати и виде да је тако. Никад их Милена није насамо у соби остављала, и увек се мрштила кад би он пошао да је испрати. Сећала се врло добро да је тако. И онда осети као неку хладноћу према својој другарици. —- Добро је само кад знам каква је ! Ја њој ништа не замерам! — шапутала је полако. — Ето, он долази к њој; с њом више разговара него са мном, па ја никад ништа! Ни помислила нисам!.... Онда осети да јој се нешто оиет поче наваљивати на груди. Она се окрете на другу страну. — Дико! — викну је мајка. —• Чујем, мама. — Зар ти не спаваш? —• До сад сам спавала, — Време је и да се устаје — рече Стојадин на се диже. Њој не беше криво. И она се диже да би одагнала те грозне мисли што је почеше спопадати. Христина упали свећу. Она се диже те оде ложити ватру. За тренут ока оживе собица. Пошто је каву укувала и принела оцу који чекаше са завијеном цигаретом, н она седе и узе плетење у руке. XIV ТТТ то је више дан освајао и она беше све нерасположенија. Нека сега омотаваше јој душу, неке чудне мисли спопадоше је. Чинило јој се да је врло несрећна. Нико је није хтео разумети, нико, па чак ни Милена, другарица њена, којој је она душу своју изнела.... Па јој дођоше неке чудне жеље: да јој је да умре, да их све казни својом смрђу. Све: и оца, и мајку, и Милену, па и њега, и ако није ништа крив. И онда створи читаву слику пред очима, слику тужну и — страшну. Као она мртва лежи на великом столу окићена цвећем; више главе гори воштаница; крај ње мајка у црнини тихо илаче; отац ЕШјК) по дворишту испред куће бришући сузе; МиИЈ - код врата, заценула се од плача. Ш и "пдр из собе и тек про"З ' " ; ' ""Д ° у лази ' Ту је облише сузе д н, џт себе и своју младост.... И долазе свештеници и пуно света, узимају ртво тмело и носе у цркву. Звона звоне; људи на

улици скидају каие и питају: »ко ли је то« — »Једна девој чица« — »Штета!«.... А сузе је само поливају и падају у крило као бисер. Мајка уђе из кујне у собу. Погледа је, види сузе и, сва претрнула, унита: — Шта је? — Ништа.... — Ти си болесна? — Нисам; саме ми сузе теку — рече она и тужно се осмену. — Да кажем Стојадину да зовне доктора? — Молим те, мама, немој! Ја ти кажем да ми није ништа! — Па остави рад. — Ево, да га оставим! — рече она и остави ђерђеф на креветац. — Прођи се куда, чедо моје. — А куда би? — Иди код Милене. Она је сигурно код куће. Иди, разговори се мало. Она немаде куд. Ако би код куће остала, могао би је снаћи још и тај белај, да јој, здравој здравцитој, доведу доктора. А шта би тек доктор рекао? Па још ако би познао шта је?! Не, не! боље ће бити да иде Милени. И она се диже. Али је мисао не остављаше. Она је и у дворишту и на улици, у сваком живом створу, гледала своје пратиоце. — Ево, ове би дућане позатварали.... На овом би прозору била она стара госпођа.... Ови би сељаци притерали кола на ону страну, па би стали и поскидали капе и гледали онај силан свет.... Милену затече још у кревету. — Нешто сам се уленила — рече јој она. Мрзи ме да устанем. Седи! — Ти читаш? — Онако мало! Не допада ми се књига ништа. Зове се Јермола. Нема ни љубави, ничега!... Што ти ја мрзим те књиге! Како не мрзи човека сести па писати којешта? Шта ти радиш? Јеси ли ми вредна од јутрос? — Нисам ти ништа вредна; болесна сам! —• Болесна? — Јесте! Сву ноћ нисам тренула! Глава ме страшно заноси.... — А од чега ли је то? Мора да си назебла? — Нисам; болесна сам! Сва сам клонула. Хоћу да умрем!.... рече Пава болно, иа се заплака. Милена скочи с постеље, обу на босе ноге малене папучице па јој приђе и загрли је. — Ти да умреш! Зашто да умреш? Боли ли те штогод? Глава, руке?,.., Милена је прихвати за главу. Пава скиде њене руке са свога чела, па рече: — Нијето! Не боли ме ништа, и— све ме боли! Осећам да живота у себи немам! Сва сам клонула и изнемогла.... И све ми однемилило.... — То је онако, то није ништа! Проћи ће то! И мени то тако доста пута....