Звезда

ВРОЈ 20

ВШОГРАД, 15 НОВШМВРА 1898

ГОД. II

ИЗЈТАЗИ ушорником, четбртком и неделом ЦЕН А: за 1 Зксесехз; X динар или 1 зсрзгна, нд» Претплату примају све поште у Србијн и иностранству

ПОРОДИЧНИ Ј1ИСТ

БРОТ 10 ХХР. рЛ;. У редник: Јанко ЈУГ. Јјеселинобић

П ретплату треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА —€»•Неплаћена ппсжа ие примпју са Рукопиеи не враћају ее. УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УП. БР. 9 ЕЗРОУ 10 ХХ1=. ^гц.

ЗБОГОМ. . . ЗБОГОМ! Б'јесно јури мамни коњиц, У даљину носи мене; Б'Јесно јури и оставља У облаку твоје ст'јене. И посљедње ве-ћ. се хриди Ив мојега ока губе, Посљедње ме зраке сунца, Домовино, твога љуОе. А из врелих груди ми се Пуна Оола, пјеема диже, И на твоје ледне груди, ОтаџОино мајко, стиже. И кроз вале тиха зрака Трепте-к', љуОи твоје ками, Са уздахом узаврелим, Топлу сузу с ока мами. Б'Јесно Јури мамни коњиц, У даљину носи мене, А уздах се Оола диже: •— ВОогом, зОогом, кршне ст'јене! Београд, у октобру 1898. Осман ЈЈ. Јјикић.

„ЦИГАНЧЕ" ИЗ ЗБИРКЕ „СИТИ И Г/1АДНИ' — Јанко М. Вееелиновић —

(наставак) XV Сад насташе чудни дани у њеном животу. Била је као оно пролетње небо: часом ведро а часом облачно. Сад је весела као тичица, пева, шали се, смеје, па је тек видиш, а она оборила главу, као цветак кад га сунце опали, а суза сузу сустиже. Њен сан, који је Милена испричала мајци њезиној, узбунио је Христину и Стојадина. И што ово двоје не радише док је дете била, то почеше сад,

почеше је мазити и чинити јој све по вољи. Њено зборано чело учинило би свакад да Стојадину и Христини ручак или вечера преседне. Нека плашња, туга, страх обујимаше их. Кад би остали на само, само би се погледали. — Мени гине из очију!... рекла би Христина, а сузе би јој се свртиле у очима. — Ћути; немој слутити!.... вели Стојадин а глас му задршће. Па тек заћуте обоје, а црне им мисли кроз главу пролећу. — Смилуј ми се, Боже!... ја бих полудела! — Ама нашто бити злослут! Мани се гога! Нисмо се, ваљда, на Бога камењем бацали да нас толико уцвели! И онда стану тешити једно друго. — Њу, видиш, снађе понекад; али после се разговори па је весела, весела.... вели Христина. — Па то и ја мислим! — разговара и себе и њу Стојадин. Јер, кад је човек болестан, он се не може развеселити. Њега његова болест једе једнако.... А после, то је тако у младости. Сећам се кад сам ја био млад, па је и мене тако понекад спопадало.... Али то су само биле речи колико да се разговоре, да се поутеше; ни једно томе веровало није. Пава је добро видела какав утисак чини њена замишљеност, па се добро чувала. Њој је било жао оца и мајке. Кад је тако спопадну »зле« мисли па јој се прохте да умре, помислила би и на њих двоје и било би јој веома жао. Осећала је како је савест гризе што је толико жудна да уцвели добре родитеље, који су је само милоштама претрпавали. Зато је код куће била вазда ведра и весела. Кад јој дође наступ плача, она би отишла Милени или би отпочела певати. Јер, истину рећи, она се бојала да јој Милена не сазна тајну. Бојала се она свега на свету, сн& се бојала да је не ода.... Насташе лепи пролетњи дани. Све дахну животом. Небо се осуло беличастим облачићима што се играху по оном плаветнилу небеском као мали јагањци по зеленој ливади; зелена травка и листак оживеше — Пава је видела како живе, како расту; сунце греје а ветар расхлађује.... Замириса све пролетњим цветом.