Звезда

Стр. 164

3 В Е 3 Д А

Број 21

— Па ти и мама.... рече она и обори главу. —■ Но, но! Циганче моје, неће тајка тебе искобити ! Колико ти треба? — Три динара. — Е, па има толико. Толико могу дати. Ја сам мислио Бог зна колико, како си била запела! Ево ти! Сигурно си видела какав дроњак? Па, добро, купи! Она га стаде љубити, а у души је осећала како није лепо што га лаже. Њој није гребало ништа; она је требала да се излаже од родигеља да може отићи од куће да се с Гајићем види. А паре ће она вратити, неће ни ићи у чаршију, а рећи ће да се није могла иогодити. Сад је наре измамила, али, што је још х\иавније добила је одобрење да може ићи. Горела је од несгрпљења. Једва је дочекала да види сказаљку на броју десет, па се онда журно упути финансиском парку. Затекла га је где седи на једној клупи и пуши. Ванредно је лепо изгледао у беличастом оделу. Нека свечаност огледала се у сваком покрету његовом. Како је смотри диже се и лаким кораком пође јој У сусрет. — Дакле, дошла си! То сам знао! Знао сам да ме волиш! И рекавши то привуче је на груди и пољуби. Она се није бранила пи отимала. Учинила би му све по вољи, само да му докаже да га воли. Оп јо уоо руку Јг поведе у дубину парка на једно склонито место. Она је ишла не предомишљајући се. Уведе је у један склоп и доведе до једне посрнуле клуие. — Да седнемо овде. — рече. И седоше. XVIII Тишину је нарушавао један славуј што нрижељкиваше ту, близу њих, у једном жбуну. Сунце је једва продирало кроз сеновито дрвеће и шарало својим зрацима зараслу песковиту стазу. Мирис цвећа и биља запањавао их је. Он је држаше за руку која је лако дрхтала. — Па шта ми радшп? Што дршћеш тако? уиита је он и погледа јој право у очи —- Ништа, ие дршћем — рече оназенувшии заклонивши руком уста, а осећала је како јој сву снагу обузима лака дрхтавица. — Да се не нлашиш мене ? — Да сам те се гшашила, ја не бих ни дошла овамо. —• Дакле, волиш ме? Она климну главом. — Али, кажи ми! Хоћу да чујем твоју реч. Она зарони главу у руке и рече: —- Волим. Он је опет пригрли и пољуби. — Е, сад душо моја, да се паметно разговарамо! Хоћу да нам нико не сазна наше намере сем нас Дакле ирво и прво: ја желим да те видим

сваки дан. Тога ради нађи се око подне код Милене, јер ћу ја туда проћи. Ја не марим за Милену, али ћу одлазити чешће њима у кућу због тебе. Да бих замео траг, ја ћу се њој удварати нека мисле и она и њени да ја због ње долазим. Ти ћеш с њом опет друговати као и пре што си: куд те она позове пођи с њом, јер ћу ја свуда бити. Јеси разумела? — Јесам. Од тебе тражим само једно, а то је да ми верујеш. —- Па ја ти верујем. — Знам; али може се некад теби учинити да ја сувише око Милене облећем. Кад то видиш, онда знај да само на те мислим! Никога ја, сем тебе, волети не могу, као што никога до тебе волио нисам! Ти си једина која си ми на јуриш срце освојила! Верујеш ли да никог тако волео нисам? •—• Верујем. — А јеси ти кога, сем мене, волела? — Нисам — рече она тако искрено да би том једном речи кадра била растерати највећу сумњу. Он је узе за руку па јој се загледа у очи, а те очи гледаху га с толико љубави и толико поверења, да њега, као поче савест гристи. Али се он убрзо отресе тих мисли, ногледавши лепи и примамљиви крој тела њезиног. Нешто шушну; она прену и скочи. — Не бој се, није нико — рече он и повуче је да опет седне. — Знаш ли шта сад мислим? — Шта? — Да ми је да сам где год с тобом сам, одвојен од целог света, у каквом мирном куту, где бих могао бити само с тобом. Онда бих те замолио да ми причаш или певушиш; а ја бих, ево овако, пригрлио те, наслонио ти главу на груди и слушао, слушао твој глас док ми не би испунио сваки кутак душе моје!... Хајде, иричај ми што год. Па наслонивши јој главу на једре груди слушаше како јој срце откуцава. Зачуше се кораци. Она учини нервозан покрет, а он се трже и устаде. — Ах, та ово је грозно! Не може човек речи проговорити! Поред њих мину један старац климајући и : ослањајући се на дебео штап, и гледаше их неким неноверљивим погледом. Одмакнувши неколико корака старац стаде и окрете се к њима. — Г-ђицу Милену поздрави и кажи да ћу данас пред вече доћи — рече он да би пред старцем забашурио. — Можемо, ако хоћете, и на Калимегдан. А сад журим. Хоћеш и ти овамо? — Хоћу — рече она а сва поруменела. Старац гледаше за њима док не замакоше; онда приђе и седе на клупу на којој они сеђаху. Сигурно је то било његово место на ком се одмарао. — Ово је грозно! Видиш ли ти, молим те, да не можеш од овог ужасног света ни маћи! Него... И ту му сину једна мисао кроз главу.