Звезда

Број 22

Верујеш лп ми да не бих живео кад би ова рука постала туђа? Оиа му је неограничено веровала и дотле; али сад свака његова реч беше пред њом као изливена, као оживотворена. — Чуше се »теткини« кораци. Он се, као мало одмаче од ње. Стана уђе носећи пиво и неко »мезе«. — Ево дечице! Узмите по један залогај, па онда пиво. Пре пива треба узети један залогај. Гајић скочи те послужи и њу и Стану. И ако Пава не беше навикла на пиво напи се и пријало јој је, јер је била жедна. Онда поче »свршавати ствар«. Стаде поверавати њихову љубав а Стана слушаше с пуно пажње и фамилијарности. Она показа толико болећивости као да су јој рођена деца. Онда поче давати савете. Одобраваше њихову љубав, благосил^аше их. Шта више рече: да ће и сама с њима отићи Павиним родитељ>има те да заироси Павину руку за свога »голубића«. Све сумње ишчезоше. Пави се чинила та добра старица као нека светитељка. Она је мислила да јој ни отац ни мајка не могу ни у чему мане иаћи. Међутим подне дође. Кад сахат на зиду изби дванаест. Пава се сети да је требала давно бити код куће па скочи преплашено. Али је Стана задржа. Обећа јој да ће је сама отпратити и још данас разговарати с њеним родитељима. Навали и Гајић. Убедише је да јој је свеједно, јер шта би сад казала оцу и мајци кад је већ дванаест прошло. Пава виде да имају право и седе. Стана оде да спреми мало ручка, а Гајић, весео и задовољан привуче Паву на своје груди.... Које љубавни занос, које лепе речи Станине учинише те Пава изгуби сасвим памет.... (НАСТАВИЂЕ СЕ) У БИБЛИОТЕЦИ Ј1. И. ПалвмшгБ —»Седим у библиотеци. Тужне се слике вију, Са корицама златним књиге ме еетно гледе, Све ми се чини: душе писаца ту се крију, А њихне патње, боле етранице причају бледе. Све што им душу носи, миели и жеље кре^е Беемртним живи жи"ћ.ем, славећ.и евете труде; И сам је ваздух евети... Невидним. крилом лећ.е, А сени великих људи врх глава наших блуде. М-

Стр. 173

ГДЕ ПОШОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. ЉЕЈКИНА (Наставак) XVII Из ресторана супрузи Иванови и Коњурин пођоше у свој стан, у гостионицу, оставише тамо своју куповину, па се поново вратише у град да траже Касину и концертну салу, о којој им говораше тога јутра „капетан" Васиљевић, као о месту, где се може лепо скратити време. Коњурин је у почетку отказао Ивановима забаву у Касини, говорећи, да ће најбоље бити ако прилегне да спава, јер прошле ноћи готово није ни спавао; али Глафира Семјоновна натера га да иде/*' — Молим вас, — говораше му она — ко је још спавао у иностранству одмах после обеда? Ви морате ићи да видите знаменитости овога града! — Ама, знам ја те знаменитости! Земљак ми је причао, да се и тамо игра у оне комендије. Па држим, неће бити право да допусгим да ми џепове истресају, као оно јутрос. — Е, баш сте ви чудан човек... Зар морате играти? — Тхе, човек је слаб... Него, како би било, да гурнем мало подаље кесз^? — Па дајте је мени, предложи му Глафира. — То пристајем, рече Коњурин; предаде јој своју кесу и оде заједно с њима. Била је тиха, звездана ноћ, а они с}г ишли по улицама слабо осветљеним. У Ници рано затварају дућане, и гасе светиљке у излозима, а ове су најјача потпора градскоме осветљењу. На путу су ретко кога сретали Нублика беше поглавито у позориштима и концертним салонима. На мору, с балкона, у ЈеИе Рготепас1е, бацали су ватромете. Ракетле трескају и пуцају, па се разасипају у разнобојне искрице по тавно-плавоме небу. С те стране долажаху и звуци од оркестра. Иванови и Коњурин застадоше да уживају у ватромету. — Видиш како се маме лудаци у играчку воде! ницу! Пуштају ватромет, само да их намаме. „Коменз господо, одмакните, далеко вам лепа кућа", говораше Коњурин. — „Не, мусји, не идемо ми тамо, одавде је лепше гледати." — Ваља опет ићи оним трговинама. Капетан Васиљевић рече да је тамо та Касина речеГлафира Сем]оновна и поведе мушкарце за собом. Дошавши поново трговинама они без по муке сазнадоше где је Касина, јер улазак у ову беше јако осветљен. На уласку се гураше продавци воћа, цвећа, штапова, албума Нице и многа дечурлија. Они су звиждали и певали. Један је чак прилично изводио гласом арију Тореадорову из Кармене. Неколицина дечака присела на пете, па играју с камичцима у бакрене новчиће. ■— Гле, Иване Кондратићу, колишни су, па већ у новац играју. Баш је та Ница! Управо играчка кућа! сврати пажњу Коњурину Николај Ивановић. Плативши за улазак по два франка, Руси уђоше у дивну салу Касине, електрички осветљену. То не беше сала, већ громадна зимска башта, с раскошним палмама, лотанијама, што се уздизаху стакленој таваници. По зи-

3 В Е 3 Д А