Звезда

Стр. 174

3 В Е

3 Д А

Број 22

довима се вију растења што пужу; свуда се шарене и миришу разноврсни цветови у корпама. Башта беше намештена малим столићима ; за овима седи публика, пије лимунаду, коњак са содом, или марсалу; на естради, украшеној тропским растењем певао је хармонично мушки, певачки хор. Јако и брзо падају ти у очи накинђурене кокете у шеширима, чудновато накићеним читавом шумом цвећа и перја; ту су Енглези у своме белом оделу почев од капе па до потпетице, мршави, дугачки као мотке, искезили зубе а рашчешљали бакенбарте те им личе на пераја, којим риба плива. На пеколиким местима, где се пио коњак за столовима, наши путници чуше руску реч. — Руси... насмеја се Глафира Семјоновна. — Истину рече капетан Васиљевић, да овде живе многи Руси. И, дивно чудо, настави она, да Руси само коњак пију и ништа друго. — А куд је православни човек пристао да се весели уз лимунаду? Од лћмунаде нема никаква весел^а... пијеш и идеш као мисирска мумија! одговори Коњурин. — Ја мислим још, да с вашим супругом заседнем и искапим коју чашицу коњака. — Ето, видите... Али ћете допустити, да бар башту обиђемо и публику разгледамо како ваља. Овде су даме богато одевене. Ах, гле, где се игра... рече она и завири у побочну собу. — И колико је ту света! На галеријама јако осветљеним и раздељеним на одел>ења, која допиру до сале, заиста се у велико играло. Око етолова са жељезницом и коњима што се врте, гура се маса публике. С времена на време чује се само узвик банкарев: „Игра почиње, господо" и „не нде више". — Никола Ивановићу, ајде ти тамо, како знаш, а ја ћу окушати срећу са овим малим златником, рече Глафира Семјоновна. — Ваља се срећом користити, Јутрос сам добила, па могу добити и вечерас. — Остави се, Бога ти... — Не, не. Не одвраћај ме, молим те. Јер, баш ако бих и изгубила овај мали златник, у ствари, опет не губим ништа; то је од јутрошњега добитка. — Е, проби ми главу с тим јутарњим добитком, као кокошка с јајетом ! Па ниси ли ти тај добитак одавно утрошила за којекакве ситнурије по трговинама? —• Не, не, ја још имам од тих новаца. Јао! Та колико је овде тих играчких столова! Колико више, него онамо, на кољу, где смо јутрос играли ! Видела сам више од пет столова. Ево, један, два, три, пет, шест... Дакле, знате шта? Да се не би мотали овуда око мене, идите обојица, те пијте коњак. Вама је и иначе досадно, ако грло не поквасите. А ја ћу остати овде. Кошака ћете, ваљда, умети и сами заискати? — Још како! Механске речи француске су ми врло добро познате... хвали се Николај Ивановић. — Мени је мука за друго што, а што се тиче пића — не бери бригу. Само ти, Глаша, мотри добро, да се не углибиш... Не више од малога златника. — Нећу, нећу. Ако златник изгубим — прекидам. — Е, тако. Хајдмо, Иване Кондратићу, да се мало поткрепимо! Супрузи се раставише. Глафира оста код играчког стола, а Николај Ивановић и Коњурин одоше да траже себи коњака.

После једног сахата Николај Ивановић приђе оном играчком столу, где је оставио Глафиру Семјоновну, и — не нађе је. Стаде је тражити око других столова и опази је, најпосле, сву бледу и ознојену. Она азартно бацаше новац. Она чудна, велика, париска капа спала јој на затиљак, испод ње вири чуперак косе, влажне од зноја. Опазив мужа она уздрхта, окрете му се и погледа га сузним очима, а усне гризе. — Замисли, рече она најпосле, — изгубила сам више од двеста франака! — Шта рече? — Да! Овде је лоповлук, прави лоповлук! Два пут сам добила на Лпсабону, требала сам да примим новац, али банкар оспори и не даде ми ништа. Затим сам добила на Лондону, али неки шугави старчина, с козјом брадом, стаде ме уверавати да је он добио, а не ја, па згрну паре и побеже. Ах, то је свињарија, Никола Ивановићу... Је ли могућно да се немам коме на њих жалити? Отети ми три изиграна коња! Ах, то је ужасно! Да ми то нису отели, ја бих остала на свом новцу, а не бих била у штети двеста динара. — Али, од куда теби, душице, двеста динара, кад ти ни дваест динара није преостало од јутрошњега добитка? — чудио се Николај Ивановић. — Ја сам шћердала новце Ивана Кондратијевића. 'Баво ме натера, те му отоич узех кесу на чување! — Дакле, ти си Коњуринов новац проиграла? — У томе и јесте ствар! Ето, од свега његова новца остало ми је само један златник и велики, сребрни пет§к. А њему то ваља вратити. Ти ћеш то већ дати њему, је ли Коља? — Ах, Глаша, Глаша! вели Николај Ивановић и маше главом. —• Ама, шта Глаша? Молим те не пребацуј ми ништа. Мени је већ и сувише! Ох, да ужасна лоповлука! Отети три, изиграна коња! И то ми је Ница, аристократски град! А где је Коњурин? упита наједанпут Глафира Семјоновна. — Замисли, и он игра. Не могу да га одвојим од стола. Све баца на тринаесту нумеру, вели: „хоћу баш на ђаволском броју да добијем".... И он је такође изгубио преко двеста франака. — Од куд т му паре ? Његов новчаник је у мене. — Разменуо је билет од пет стотина франака. Он ти је дао кесу, али новчаник с банкама је задржао, одговорн Николај Ивановић, па одмах додаде: — Баци ту игру, пљуни на њу, па хајде да дигнемо Коњурина иза стола, иначе, оп ће се упропастити. Запио се човек, па једнако наручује коњаке и увећава суму давања. — Али, ја сам дужна колико било повратити, Никола Ивановићу. После то окушај. Ми ћемо још доћи овамо. Али сад ваља оног пијаног човека дићи и одвојити од проклетога стола. Коњурин још по мало тебе слуша, ти имаш утицаја на њ. Глафира Семјоновна попусти, и поправивши капу на глави, устаде с места где је дотле играла. Заједно с мужем крете се она да види Коњурина. (наставиће се)