Звезда

3 В Е

3 Д А

Број 26

добра ; и у најгорем. и најлуђем послу може се открити као неки систем, колико да се бар може рећи као за Хамлета да „има неког метода"; али код позоришног репертоара не може се наћи ништа од свега тога. Ни сенке од каквог плапа, ни сумње од каквих намера, ни најмањег мириса од каквог укуса. Прост случај и тренутна расиоложења увек решавају о јединој забави Београђана,и на то осуство сваке пажње према захтевима публике толико се навикао наш свет, да сваки сматра као да друкчије и не може бити, и радује се као каквој изненадној срећи — неочекиваној и незаслуженој! — ако се јави на репертоару какав комад, који се и публици допада. Поменуо сам раније да наша оригинална драма не заузима ни близу онолико места на нашој позорници, колико би требала. заузимати. Али сад хоћу о томе опширније да проговорим. Ми имамо до сада 13/ оригиналних комада, само у позоритној архиви ; додајте томе бар још 50, који нису никад давати у нашем позоришту, а које би требало дати, па онда имат! један репертоар од близу 200 српских комада. Из тога ваља издвојити и створити као неки српски класични ре.пертоар. Какав је да је, добар или лош — наш је, и ваља с њим српску публику упознати, нарочито млађи нараштај. За тај циљ, нужно је организовати извесне периодичне преставе, иир. један пут недељно, на којима би се само то играло, и за те преставе спустити цеие, као и за дневне, ради веће приступачности. То би била врло велика школа чак и за наше глумце, да и не говорим о користи, што би је публика, нарочито цео школски ред, отуда нмао. Како одборници и иначе немају већ Бог зна како тешке дужности могао би увек један од њих да спреми гледаоце на комад једним малим предавањем. То се тако ради у Паризу, где је много мање потреба литерарним обавештењима, него у нас. Али сем тога требало би да^се Управа постара и нађе начина да у току три године пређе хронолошким редом цео српски репертоар, допунивши га свима оним комадима, који још нису у њему. А могао би се и овај начин усвојити: један пут недељно престављати хронолошким редом све цсториске комаде, т. ј. почевпш од оних који најстарпје време у историји нашој износе, па све ближе док се не дође до најновијег доба. Менц се чини да би то био одличан начин илустрације српске историје, и који би бно веома користан за ширу публику. Псторија би се у неку руку као проживила. Не мора се уз.ети баш дословно сваки мој предлог, тек би био ред да Управа једном приђе уређивању српског репертоара, јер ово бедно стање српске драме не може тако остати. Ми смо жељни српских комада, и жао нам је кад видимо колико се којн пут утроши и времена и новаца око спреме једне преведене. лакрдије, док ни један српски комад не може да се прикажеј због оскудице у оделу, декорацијама, оружју итд. Зато су и сами глумци изгубили сваку вол^у за српски репертоар, и кад какав српски комад дође на ред подела се улога не изврши никад како ваља и глумци играју увек преко воље. Такође је потребно расгшсивати сваке године конкурс са добрим наградама за оригиналне комаде, те мало

подстаћи наше писце, који су у последње време нарочито зачмали. Ова је тачка са свим пренебрегнута. У овој години позориште је изнело само један једини орпгинални комад. Поглавито треба тражити да комади буду — где год жанр то допушта — у стиховима, те једном створити неки позоришни језик и стих, и мало по мало омогућити превођење у стиховима оних комада, који су и у оригиналу у стиховима. 11ревођење таквих комада у прози нема смисла. Оно се мора трпети, зато што нема никог, који би то могао у стиховима превести, али сама дела ужасно губе, па због тога и публика добија нетачне појмове о тим пиСцима и литературама из којих су узетп. Да п не говорим што без стихова превод Корнеља, Расина, Молијера, Марнво-а, постаје готово немогућан. По моме мишљењу, дакле, нужно је да Управа сви.м средствима настане да што више одомаћи стихове на позорници, а то ће се постићи тако, ако се што већа пажња поКлони оригиналним делима, која би у стиховима била написана. Толико о нашој оригиналнрј драми. О преводима не смем толико говорити, јер бих и сувише ружних ствари морао рећи. Али не могу сакритп, пошто то не стоји до мене, јер цео свет може видети, да је наш преведени репертоар прави правцати галиматијас, па чак ако хоћете, веома брижљиво компонован. Он личи на корпу с ђубретом, у коју је неко случајно бацио и ствари од велике вредности, као што се то дешава у једној добро уређеној српској кући. И не зна честит човек за што више да замери: за оно што је већ преведено или за оно што још није преведено! Кад нас је нпр. још савршено непознат цео француски класични репертоар, а та га литература управо једина и има потпуно класичног. Од енглеских писаца преведен је само неки део Шекспира 11 то како бедно! И то ко га није преводио! Сем она два три превода од Л. Костића све остало би ваљало дати нарочитом писцу — песнику, да, наравно, по добру цену, поново преведе. Ко би тај могао бити него опет Лаза! Из шпанске класичне лите« ратуре готово ништа; из талијанске такође. Е, једино што је преведен Гете и Шилер, оба врло рђаво, и неколико Лесингових комада. Кад додатетоме неколико превода од модериих француских, немачких и руских писаца, онда имате гџо репертоар Краљ. Срп. Нар. Позоришта, јединог места где се драма гаји, и које Позориште радиима већ близу 30 година. Остало је све сама мелодрама и лакрдија, без икакве вредности, за што само жали Боже бачено време и новац. Од 530 преведених комада једва ако може човек да издвоји стотину, које је вредило преводити; шесдесет, које је. требало превестп п од тих шесдесет, тридесет који оу ваљано преведени. Видите на како би се танак завијутак дао свести онај огроман дењак хартијетина, што га брижљиво позоришна архива. храни. Мени се чинк, а знам да сге и вп свимога мишљења, да и при преводима ваља имати неки план и Неку дирекцију. Драматургија иашег Позоришта мора да наирави списак и преглед свију литература са главнијим иисцима њиховим, пада издвоји, и за пеколико-година испреводи, бар сва важнија и познатија дела њихова, ако неће већину. Међутим код нас Управа не бира шта ће се пре-