Звезда

Број 28

3 В Е 3 Д А

Стр. 223

— Па ипак ће доћи и љен час... — Никад. — Уд^ћете се.... — Не, не, не! Луии нох^ом о земљу, да се прашина диже. За тим се умири и поче: — Може бити, требаће ми муж... Тада ми поче описивати свога заручника, мора бити леп, снажан, храбар, на прво место. То беше управо слика кнеза из легенде о Аталанти. Г. Персбвал слушаше полузатворених очију, са осмехом у знак одобравања, јер и он беше убеђен, да се његова Луција не ће удати, ако не нађе каквога Зевса, Аполона или Перзеа. ПЈто се мене тиче, питах се да ли ће живот, вечити рушилац наших снова, испунити јој све. Више није трчала, али је била страсна јахачица; имала је једног тешког коња англо-норманске расе, звао се Астер, гледао сам га, како у галопу гтрелази пут. Чешће је отац пратио. Једном решише, да Луција настави редовно школовање на универзитету Циришком. Требала је отићи почетком јесени. * * * Ствар је тако била уређена, кад ми'једнога дана г. Персевал рече: — Ми ћемо имати једнога госта, сина једнога мог присног пријатеља, кога сам изгубио пре неколико година. Сад му је и мати умрла, врло је несрећан, болешљив и слаб. Ја сам га позвао, да проведе лето с нама. То је млад човек од својих 25 год., зове се Валтер Лиг. Ја му рекох, да ћу бити срећан, ако му могу помоћи, да разонодимо младога пријатеља. Он ми се захвали и рече: — Ја ћу зацело иматн прилике, да се обратим вашој доброј вољи, јер Валтер Лиг је врло жалостан, а већ знате, да ја не могу рачунати на Луцијину помоћ. — Заиста, одговорих му, не може се ни замислити мис Аталанта као милосрдна сестра, која би имала да се стара о меланхолији једнога болешљивца. Мишљах о презрењу, које неће изостати према томе беднпку, кога је случај бацио у овај лепи живот. Кад га сутра дан, по његовом доласку видех, моје мншљење постаде још сталније. Валтер Лиг није био озбиљно болестан. Лева му нога беше краћа и нарамљиваше. Имао је дугачак струк, био је ужасно сув, кости му скоро пробиле кожу. Црте лица садржавале су извесну лепоту, а велике кадивасте очи биле су веома сјајне. Чађава бојалица одаваше грозничаво стање, а немоћне руке с кошчатим прстима, дрхтаху као у каквог старца. Од постанка навикнут на мажење своје матере, која га је чувала као какав скупоцен предмет, који се у фати држи, непрестано се бринуо о свом здрављу; при најмањем ветрићу увијао се у шалове; ишао је бројећи кораке. Кдд ко унита за здравље, одговарао је о свица појединостима, као човек који зна сваког јутра,

колико се пута будио и који мери своју храну. Чим престао говорити о себи постајао је красноречив. Н гов дубоки глас чинио је најчуднији контраст са њег вим бедним изгледом. — Ево, мишљах, чудан примерак рода људскога, који ће изненадити мис Аталанту. Но, већ прве вечери, када смо били на окупу, ја се изненадих. Пред њим млада девојка не беше више онаква, сакривала је своју осорљивост. Врло нежно, скоро ласкаво, надгледала га је оном неумешношћу, којом би старији брат неговао своју сестрицу. Бесмо се наместили на веранди, а Салев, велика црна маса, која се дизаше пред нама, слао нам је слатко ћарлијање све&ега ветрића. Највећа. радост Луцијина била је, да удише тај свежи ваздух и да се снажно одупире ћудима променљиве природе. После жаркога дана ова вечерња свежина, што слободно улажаше кроз широм отворена врата, била је заиста изванредна. Наједанпут Луција опази како Валтер нестрпљиво погледа на врата, која гостољубиво примаху благи ветрић. — Је ли вам хладно? — загшта га. Он јој одговори тихо: Јесте, Луција. Тада се она диже са своје госкт§-сћаГг и приђе да притвори врата; учини се, као да задрхта и рече: — Истина, вечерас је оштро вече. Доцније мало видех, како се диже, донесе шад и метну га преко сувих, зимљивих ногу Валтерових, који је погледа својим кадивастим очима, пуним сјаја и благодарности ! Измењаше неколико речи : — Како вам је, Валтере? — Врло добро, благодарим... врло добро. Затим се ућуташе и никакав шум не чу се више. Ја бејах при крају да добијем партију шаха од г. Персивала, који опет размишљаше, како да ми зада озбиљан удар. При свршетку вечери, када ме је испраћао, не могах се уздржати, а да му не речем: — Ваша амазонка учи се да буда добра болЋИчарка. Са мало усиљеним осмехом, рече ми: За почетак је доста. Два три дана доцније прође испод мојих нрозора г. Персевал сам јашући Астера. То је било први пут да сам га срео на коњу без његове кћери. — А мис Луција, где је? запитах. — Она не јаше ових дана. Да није болесна? — О, не, боји се, да не омаловажи Валтера, то је све, а Астер мора да излази. Животиња је фрчала и ногама копала. Г. Персевал ми пружи руку и оде крупним касом. * * * Прођоше неколике недеље: дође и јесен. Г. Персевал ми је пзгледао заузет нечим, а између Валтера и ЛуЦије утврђиваше се пријатељство, што ме мало изненади. Сад се више не раздвајаху. Променивши се обадвоје; у својим дугим хаљинама, кокетним шеширима, постаде Луција као и друге младе девојке; покрет јој