Звезда

Стр. 224

3 В Е 3 Д А

Број 28

стаде мио и тих, глас хармоничан и скроман, а Валтер мање занимаше својим здрављим, доби неку врсту \ г кторитета, чиме се приближи другим људима. Рекло би се, као да је добио срчаности, коју је изгубила његова пријатељица и да се задахнуо енергијом, које се она рад њега одрекла. Често сеђаху једно до другог с књигом у руци, но то не беху књиге, којима се Луција некада одушевљавала, као историска или научна дела или најдрскији романи, што јој је отац остављао на читање, него то су биле појете, сентиментални романсијери, која свеска Лотијева или Тенисонова. Она је тихо читала а он слушао. Често им књига испадне из руке, а они се препиру тихим гласом — Шта ли оно говоре? питаше ме једнога дана г. Персевал, показујући ми мргодно на њих. Ја одговорих да не знам. Заиста нисам могао погодити њихове речи, али ми се чинило, као да сам им ухватио смисао. Чуђаху се, без сумње, — та два тако различна бића — откуда им једнакост у мишљењу при једној истој ствари. Зачуђени и одушевљени нису ни знали, да је то природни, моћни -и тајанетвени закон, који управља светом. Постепено Луција постајаше роб, а Валтер господар. Често су ишчезавали у дугим шетњама, Валтер који се хода, као и свију физичких напрезања, бојао, био је неуморим, чим јеупитању шетња у двоје; кад и кад су ишли тако далеко, да г. Персевал, враћајући се на Астеру бејаше пренеражен, сретајући их на тој даљини. Једнога дана мало забринут изјави ми своје чуђење. Ја се пакосно насмејах, на што се он ражљути. — Никад се Луција неће удати за ту наказу: викну силно. — Али ако случајно... усудих се. Он ме прекиде узимл,ући своју обичну флегму. — Сваки је господар од свога рада. У осталом видећемо... Г. Персевал оптимиста, као сваки Американац, није никад сумњао у срећно сређиваље тешкоћа. * * * Валтер Лиг је љубис/, а његово сирото српе било је на раскрсници између радости што је осећао лаки дах Луцијине симпатије и страха од бола, ако му се на љубав не одговори. А Луција као и многе младе девојке његова доба, подала се бесвесном сну, који је обузео. Јава је неће мимоићи, како ли ће сачекати пораз ? Као заинтересован посматралац те мале драме, ја сам предвиђао, да и најмањи случај може ускорити свршетак. Али, често бива да се у истинитим догађајима тај случај не догађа. Ништа се не догоди, само је време пролазило. Лишће је већ почело жутети, небо се чешће облачило, велики облаци гшовили су по ваздуху, прелазећи преко Салева, а на даљним високим планинама падао је први снег. Прошле године у исто доба г. Персезал, који је проклињао хладноћу, већ је спремао свој пртљаг за Италију. Што ли сад избегава разговор о поласку? Луција од своје стране, као да је заборавила на универзитет циришки; она, која је два месеца раније говорила с таквим одушевљењем о свом бу-

дућем животу ђачком, сад као да га је заборавила у доколици вечитога распуста. Што се тиче Валтера, који је намеравао да проведе зиму у Ници, тако се привикао на прву хладноћу, да је заборавио на шалове и мараме и бојазни од назеба. Јасно је, да све троје тренутном слогом избегаваху растанак, бојећи се изненађења. Па ипак једнога кишнога дана, кад: _ ла веранди каву пили г. Персевал се диже са своје госкт^-сћаи, приближи се прозору и рече сасвим природним гласом: — Време се мења, зима ће брзо наступити. Треба нам се растајати. Његове речи падоше као гром. Валтер и Луција, који тихо говораху, дигоше главу у исто време-, а у погледз^ који измењаше, видех, како им прелете самртна мука. Наста мучно ћутање, најзад Валтер промрмља: — Истина, треба путовати. — Још не, рече Лупија. Г. Персевал палећи цигару рече: „А твој универзитет, канда и не мислиш више о њему ? А упис почиње." Луција избеже поглед очев: „Истина је, рече она, треба ићи." Ћутање наста још мучније. Како већ поче бивати и досадно, ја га пр.екидох. „Не треба се журити због рђавог времена. Месец октобар је често врло леп овде. Што се тиче универзитета, Боже мој, није обавезно јављати се баш првога дана, у толико пре, што се и професори често одоцне. А после, ви сте слободни, добро вам је и овде. За што не останете?" Тоном који одаваше лако нестрпљење г. Персевал рече: „Већ смо поодавно овде." — Па зар вам није доста, кад ћете се једном стално настанити? Он настави: „Ви сте ми сами казали једнога дана: Оп, п'еб1: ћ1еи ди'аШеигз. Луција рече: „Мени је већ досадно мењати места сваки час." Г. Персевал баци своју цигару, узе другу и запита ме: — Хоћете ли да играмо једну партију шаха, пријатељу? — Драге воље. Распоредисмо игру. Тек што смо почели, приметих да се Валтер и Луција дигоше, зауставише се за један тренутак на вратима, посматрајући кретање облака, споразумеше се очима и пођоше. Г. Персевалу не измаче њихово лукавство, кад отворише врата рече им: „Чувајте се, Валтере, назепшћете. Чини ми се, мој драги, да сте постали непажљиви од неког времена." — Ја вас уверавам — да није хладно а и киша није озбиљна. Г. Персевал настави игру; изгледало је, као да само мисли о томе, како ће добити партију. * * * Сутра дан рано изјутра он зазвони на мојим вратима. — Погодите шта се догодило? рече ми после уобичајеног 51:акећапс1... Погодите...