Звезда

Стр. 230

3 В Е

3 Д А

Број 29

цуских романа, изреда упрљаних из поцепаних, исечених из различних часописа и сашивених, како се могло, да би се уштедело коричење, а већином без првих глава, или без свршетка. Ова два створа, која су живела самотно, којима је живот био сличан једнолику сну, жалосну већ са једноликости; ове две биљке, које су пропадале у прашној атмосфери сиромашнога дућанца, не могући да свој свет дижу ка сунцу — обраћале су се жељно ка уметничком виделу новелистичне фантазије: пустоловске госпођице Валтера Скота; поштене, заљубљене Бернардина де СенПјера; узвишене и самосталне јунакиње Тзорђа Санда; прогоњене и драженсне краљице Димаса завртеле су мозак обема сестрама. Оне су веровале све без промишљања, или боље рећи, осећале су све то, нити им падаше на ум, да размисле, да ли то тако бива у свету уопште, а у Маринеди посебице. Преко недеље помагале су девојке као машине своме оцу да нађе три комада гајтана, или писмо чиода са стакленом главицом, а међу тим била им је памет, а могло би се рећи, цела њихова душа украј не знам ког језера у Шкотској, или где у каквој долини француској, или се закачила где за огртач херцега Бекинкхена! А најгоре је било, што обе сестре о томе нису међу собом говориле. Свака од њих испредала је своје мисли, па би седела, како се чинило, мирно и немарно у свом углу уз мучаљивог оца. Дабоме да онуда не пролазаше шкотски витезови с перјаницом за капом. Кад би Кларине и Хоакинине очи. погледале у оне, који су пролазили главном улицом, добро су познали сваког грађанина маринедскога. Онај, што сад иде, фењерџија је Реалдо; за њим иде ковач Таконер; онај онамо Казавреде је, одборник и воскар; оно је Балтазар Собрадо, негдашњи војник, сада у пенсији и на челу своје трговачке куће;. Кастро Кинтас, кој-и продаје петролеј и ракију на велико и на мало. Није могуће било замшшвати Едгара Ревенсвуда у лицу којега од ових поштенородних суседа. Ако је можно, био је барем тип јунака из новеле Дон Атилано Бухија, трговац с ултрамарином, који је имао дућан наспрам Бонаретова дућанца. Био је мален, црвен, с брчићем и честом косом, танка гласа и гојазан. Ипак је Дон Атилано изишао на глас као жесток Дон Хуан, па ни удате, ни неудате нису биле сигурне од његових напасти. Дође време, кад га је не знам какав ветар врло често доносио у Бонаретову кућу. Увек је налазио повода посетама, па и у очину гтрисуству владао се врло поверљиво ирема сес.трама, а највише према Клари, која је била циљ његовим удварачким тежњама. Девојке се клонише додира с њим као са краставом жабом, а отац, с почетка равнодушан, дохвати једнога дана столицу и изломи му је о леђа. Повод томе никад се није дознао; људи су се домишљали, да се Бухија усудио да Бонарету понуди новаца, „да не би скапао од глади." Сад како било, тек Бухија није више долазио у дућан, а сад се говори, да га удварачке намере воде ка некој обућарци, врло лепој, плавој као лан и законитој супружници млада и здрава човека.

Сестре су биле врло задовољне, што је Бухије нестало, јер су спрам њега осећале гађење и неисказан страх, какав у сасвим чистих девојака побуђују људи неуредни, па ма они били најружнији и најмање опасни. Од то доба, ако им се што смешно допало — као рецимо скут у бригадникове жене — упоређивали би то са Доном Атиланом. „Како је то лице! Изгледа као Бухија!" шапнула би Клара и лако би се осмехнула. Ипак беше успомена на смешнога трговца брзо заслађена преважном причицом, једином, која је дубоко распалила млађану душу Кларину. Угледала је човека, чија спољашња појава могла је служити за основ стакленим дворима илузије... па се заљубила у њега, или боље рећи, клонула је у љубави, као у бачву са везаним ногама и рукама, без одбране, манита. Није нам стало до његова имена... Ни Клара га није дознала, него тек после много месеци кад му је била већ предала сву своју вољу... Ко јој је могао казати то слатко име? Клара ни с ким није говорила; никад није излазила; а он био је туђин, који је недавно дошао у маринадску посаду. Свако после подне видела је Бонаретова кћи свој идол или у сјајној униформи, или елегантно одевена у, сомотску капуту и сивим чакширама, како језди на мрку, племениту коњу; при томе није могла потанко мотрити.на покрете кичељивог официра, јер је засењавала муња његових очију, које би тек уједанпут починуле на девојачку лицу. У тај пар били бисте опазили, како се њено филдишко бледо лице промеће у црвено као турчинак, па то плахо, тренутно руменило, које избијаше попут животна вала на девичанско чело, би за коњаника —кад би га разумео слађим и ласкавијим знамењем било, него ли све победе над провинцијама, који су умели да се предаду, и над тврђавама, које су једва чекале да могу своје кључеве предати ономе који их је опсео. Да ли је коњаник тако што слутио? Да ли је то чинио само 1!о старој навици, по којој није пропустио ни једну женску без погледа, или само послучају? Толико стоји, да су му погледи били проницави, истрајни, заслеиљујући. Клара је очекивала сваки дан тај поглед, као насушни хлеб. Очи њеног неограниченог господара њој су улевале живот. Надала се с поуздањем, с кавим се уздају у Спаситеља створови понизни и покорни, да ће коњаник зауставити племенитога коњица и рећи јој: Но, седи коњу на сапи, па ајде са мном! — Куда? Ех, Куда он заповеди! у Мелиљу, на Филипине, у Фернандо По..., свуда би то било као у рају. Ово Кларино чуство било је тако јако, да је стала код страшне воље спремати све на пут. Од маленога дохотка кућевнога наштедела је реал (грош) по реал приличну суму, коју је ушила у поставу плашта, који је непрестано висио поред њене постеље. Тај новац одредила је за потребну торбу и за честу копрену, да њом увије лице. Али није имала прилике да изиђе кришом и да купи те потребне ствари. Ипак, ако буде на опрезу... Мирни пауче, који испредаш своју паучину у углу дућана, како би се застидео, кад би могао видети свилене тканине са сребром, бисером и источњачким руби-