Звезда

Број 29

3 В Е 3 Д А

Стр. 231

нима, које је у мислима Кларе Бонаретове ткала твоја супарница — уобразил>а! О тајнено грљење; спајање двеју душа у два млађана и лепа тела, жртво, коју никад нећеш упрскати блатом похотљивбсти; песмо, којој су стихови срочени анђеоском милошћу; о путовање у земљу где нема материје, где нема прозе, где се ходи, а да се не мора стајати на земљу, где цвеће казује луни бајке!... Божанско сањање, које посвећујеш и убијаш онога, који се теби предао, као што си се пењао по златном ступу душе Кларе Бонаретове у рај, где ти је прави завичај! Једнога дана изостаде коњаник — Клара леже у грозници. Није било сумње: или посао, или болест... Ни други дан не чу се топот коња, који је избијао варнице из камена и из срца Кларина... Прође недел^а дана. Девојка се не труђаше да пронађе узрок. Кад се већ није могла да савлада, украде се од оца и сестре; хитала је нагло, не стидећи се ни мало, на главну улицу, где су је некоји, који су је знали, зачуђени гледали; онда сиђе на Парамо де Соларес и оде правце као стрела у касарне. — У касарне? — Па шта мари? Била би без оклевања отдшла и на горе место. Стража је задржа, питајући је пола у шали, пола у збиљи, шта жели? „Хтела бих да знам, где станује..." (Ту изусти име, до кога нам није стало.) Како је војник оклевао с одговором, а онуда је баш иролазио један наредник, то овај изведе заљубљену из сумње: „Има више него осам дана, како је тај господин отишао из Маринеде. Увек је желео да га преместе у Севиљу и то је тражио, док најпосле то и доби. Ако му имате што да кажете... а ви му пишите —." Писати! Клара не рече ни речи. Окрену се, нехотице навуче на лице копрену и обиђе десни бок касарне иротивним правцем од свога стана. Ни један часак не паде јој на ум да се врати кући. У збрци јадног њенога мозга била је можда једина јасна и одлучна мисао, да утекне и оде што даље од куће. Њој је кућа била сиви предњи трем пакла, гроб живих.,. Њена кућа... а никада више да-не види коњаника? Она је већ сасвим свршила, није налазила земљишта, где би могла наслонити своје биће, нити разлога, да у њему и даље истраје; то је осећала унутра у болној левој страни у грудима, у стегнутом грлу, у глави која се заносила. Ишла је полако, као да би да се шета. И заиста беше то доба, кад се могла у пуној мери уживати лепота и покој вечерњи. У сокачићима близу касарне будила је блиска ноћ покој, деца су се губила на вечеру и спавање; свежи и слани ваздух вејао од жала, а на сиромашној црквици, у коју су долазили само рибари, звонише на здраву Марију. Клара иђаше и иђаше као машина. Идући ни осећала није да креће ноге. Чињаше јој се, као да иде по неизрађену памуку, са устима сухим и горким од жучи. Уједанпут застаде. Прошла је целу улицу дел Таро и кад су престале куће, указа јој се безгранични простор мора.

У тај пар није било сиње, него зелено, скоро зеленкасто црно и светло, за чудо светло. Поврх планина на противној страни дизаше се црвен месец увијен у румену пару. Клара застаде мирна, уморна и уједанпут осети жесток бол. У очи јој не бејаше сузе, али из грла јој се оте љуто јецање, јаук птичице, коју је на смрт ранило ловчево олово. Очи јој се уставише на месецу. Лепо небеско тело, дижући се, блисташе се исполински и силно и црвенило му биваше блеђе. Најпосле се месец прометну бледим златним колутом и мало за тим, бледим мртвачким лицем. Бар тако се чињаше Клари, која не могаше да нехотице не упореди судбину својих чустава са судбином овог песничког опадања месечева, али то није изговорила, нити је томе дала израза. Ствар је тако била : огањ угашен, срећа уништена, једини интерес живота потлачен, као то кратко блистање месечево. Живот већ вечито мрачан и облачан; тамно море без границе, без надања... Како ли се та мисао брзо развијала у њеном мозгу! Како ли је успалила, кано искра суху сламу! Како да јој то пре не паде на ум! Помоћ тако. блиска, тако поуздана, тако издашна! Са детињском радошћу стаде трчати к обали. Није видела; стазица је била каменита, стрмена водила је преко поља и често сује прекидале локве и јендеци, у којима би се Клара увек забатргала. Једанпут мало што није пала. Грчевито се насмеја, устаде и пође даље том стазом, задигнувши хаљину и по навиклој стидљивости. гледајући, да их не задигне над чланке, као да је ко види. Већ не беше далеко од мора... а ту виде, да не може доспети до њега. Стрмо стење, раскољено и клизаво, растављаше је од мора. Сто пута поломила би ноге пре но што би дошла до воде, која ће јој дати спас. Шта да чини ? Погледа око себе. Месец, већ застрт сивим облацима, осветљаваше околину слабо, ипак Клара оиази, да се стаза на лево спушташе к мору. Можда би онамо могла сићи. Само што тим правцсм мора да прође тик самог гробљанског зида. А Клара, одваживши се да умре, бојала се тога зида. Да ли то беше страх од гробљанских аветиња? Страх од какве душе из чистилишта ? Ни помислити! Страх од места, које је у Маринеди било најсумњивије и највећма извикано. Ако су Бонаретове кћери и живиле сасвим осим света, ипак су и до њих дошле приче о трагичким пригодама, које су биле у свези са тнм озлоглашеним зидом. Тамо су налазили самодављенике са расмрсканим главама, или убијене жене са ножем пободеним у прси; тамо су.се спорови решавали кијаком и, најзад, тамо су подозриви парови тражили срамну сигурност. Клара је стрепела од гробљанскога зида. А шта јој се горе могло десити од онога, што јој се већ десило? Ништа, зацело; тек... то је загонетка нашега бића: стрепила је. Најпосде се одважи. Срце јој жестоко лупаше. Стазица је ишла поред самога зида и допиралаједо рогља ограђена насипом. Клара се креташе пуна страха, тежећи да буде већ на крају свога пута.