Звезда

БРОЈ 34

БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 17 ДЕКЕМБРА 1898

ГОД. II

ИЗЛАЗИ ушорником, чешбртком и недељом ■«&» ЦЕНА: за, 1 1лесегц 1 динар ши 1 зсрзгка. Претплату примају све поште у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ лист

Претплату трева слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћ! Неплаћена кпема не иримају ее Рукопиеи не враћају ее. •в* УРЕДНИШТВО СЕ НА/1АЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УЛ. БР. 9

го хтх 3 . д.

У редник : Јанко јУ(. Јјесе/гиновић

ЕГРОТ 10 ХХЕ 5 .

ПОЗНА ЈЕСЕН Спуетило ое вече јееени еуморне, По гори ее кре^ћу ноге ми уморне. 1'азе лиш^е влажно увело и труло; Уво ми је еамо фијук ветра чуло, А, око је тужно погледало,туда, И пуетош је еамо угледало евуда. А мла-ђана душа у миели ее дала, Па ее ее^а доба кад је ружа цвала; Премале^е цветно и мириено еања, И чаеове оне нашег миловања. Никад не-ће онај ваОораву дати, Кад ми рече: еамо твојом 'Ау ее звати... Са виеока дуба прнула је еова. Трже ми ее душа из ела^аних енова, Вече, тужно вече јееени еуморне, По гори ее кре^ћу ноге ми уморне... Београд, 1898. }$лад. Сшанимиробић.

ПРЕД БЛАГАЈНИЦОМ ДРАГОМИР МАРКОВИЋ. —«.Кад је освануо двадесет шести, Мата послужитељ, раније је пожурио у »канцеларију« но обично, јер је знао да ће се удовицама издавати пензија. Тога је дана Мата обично бивао љут, јер је имао много посла. Тако: морао је стајати пред вратима благајниковим и на његов позив пуштати удовице унутра, да приме пензију; морао је трчкарати и на доњи бој да однесе или донесе по који акт; а, што је најгоре, непрестано је кувао каве за чиновнике. Оно, истину рећи, Мата би на томе доста и зарадио, нарочито зими. Али да је то и њега стало »штрапаца«, мора се признати. Тек што би дошантао са доњег боја (заборавио сам вам рећи, да је Мата био сакат), а по неки би чиновник тек, гологлав, с. пером за увом, викнуо с врата: »Мато — каву.« Или би други, пролазећи поред Матине собице, завирио унутра, па, видевши

само Матин труп (јер, како је кувао каву, глава му је била у оџаку) викнуо: »Бога ти, Мато, деде једну јачу, али горку.« — Сад ће, сад ће — одговарао би Мата келнерски , и одмах би спремио и другу. И тако увек. Кад поли и иочисти ходник и канцеларију, Мата оде у своју собицу, спреми и обриса шоље, па седе да се одмори. Откуца 7 часова. Мата дрема. У гоме се отворише спољна врата, помоли се једна баба, па друга. Ова последња нолако затвори врата, стиже ону прву, те обе седоше на једну клупу. Мата скочи. — Ух! већ долазе! — промрмља полако. Благајник није још ни дошао, а оне већ полетеле! Он хтеде да изађе. — Ама, Бога ти, синко — задржа баба Мату и погледа га преко наочара — је ли дошао благајник? — Ја, ваљда ће он пре зоре^ Он долази у осам. а сад је тек седам. — Па, ако, ако — ми смо мало нораниле, али свеједно. Мата, не знајући шта ће, уђе у своју собицу, па још једанпут обриса шоље, гунђајући: »Кад дође тај двадесет шести, побегао бих у свет; појуре удовице као муве на мед.« — Шта каже, Бога ти, пријо ■— упита она, мало млађа баба, која беше наглува — је ли дошао благајник? — Није. Тек долази у осам. — Шта кажеш? -— упита наглува, па да би боље чула, приближи главу оној другој баби. — Сад је тек седам, а благајник долази у осам — закрешта јој старија баба у уво. '— А, а! — узвикну наглува, ма, да опет ништа није чула. Мата испусти једну шољу и опсова нешто. Бабе ћуте; једна мува досадно зуји по стаклету; а сат монотоно куца. Мата, љут што је разбио шољу, уђе, ногледа бабе намрштено, и баци у пећ грдну пањину; за