Звезда

Стр. 268

тим се врати у своју собицу мрмљајући: »Нек се покувају бабе; никад не могу сите да сенагреју.« — Па како, Бога ти, пријо, »онај твој« учи ли ? — упита наглува баба, па завуче руку у џеп, да види, стоји ли јој признаница. — Е, моја Јуло, — тужно одмахну главом старија баба, — неће, слатка, па не знам шта ћу му. И говори и говори, па ништа. Ту се баба мало накашља, извуче мараму из џепа и пљуну у њу, за тим је пажљиво неколико пута пресави, обриса уста, па је опет остави у џеп. — ...Неће никако — настави опет — па мука жива.... — А што, Бога ти? — прекиде је наглува, која је чула само оно >неће никако«. — Што?! Што је несретник. Оно га позориште лепо уби — чим смркне, а он тамо. Каже ми један његов друг, да он тамо »шкартира«... — Па, ако, — прекиде је наглува. — Како црно »ако« — наљути се ова, на погледа са стране у наглуву — зар син да ми пропадне, а ви »ако« ; — Па, није — угшаши се наглува, да је што није увредила — ти помену да ћеш да »аконтираш«, па као мислим.... — Ама, нећу ја да аконтирам, него мој син у позориШту „шкартира« — објасни јој ова. — А, а! - узвикну наглува, ма да сад тек ништа није разумела. — ...Па то — насгави она опет — кад нема школе, он неће да учп, него узме мундир и сабљу мога покојног Јоце (баба уздахну, извуче опет мараму и обрпса очи, ма да није било ниједне сузе) — па онда говори нешто, говори, говори, па млата сабљом. П тако по цео дан. Каже, хоће да буде глумац, па се сад учи. Пуст је, пријо, много пуст. А здрав је као дрен, само је у школи слаб. — Шта ћеш! — рече наглува, па са два прста обриса крајеве од уста. — Кажем, да је нешто жив мој покој... Мага истрча из собице и викну им: ето благајника. Врата (на којима је прилепљена хартија с натписом: затварај врата) отворише се и уђе омален, дебео човек. Лице му је црвено и намрштено. Из џепа му вири кутија с наочарима. То је био благајник. Он прође достојанствено поред баба, па, и не погледав их, уђе у канцеларију. Био је нешто љут. Бабе се смерно подигоше и климнуше главама као на команду. Мата се неспретно поклонио, и уђе за благајником у канцеларију, затворивши опрезно врата за собом. Врата, са натписом: »затварај врата", опет се отворише и уђе једна омалена жена, држећи у руци признаницу за пензију увијену у мараму. Она остави врага широм отворена, па назвавши оним бабама: »добро јутро«, седе поред њих на клупу.

Мата изађе из канцеларије, па, видевши, да су она врата отворена, оде и љутито их затвори, гунђајући: • —- Ове несрећне бабе никад не затварају врата, а објава хоће очи да им избије. Оно, истину рећи, ни Мата није знао читати, али је он увек причао, како му његов отац није дао да учи школу,*говорећи: »Каква школа., какви бакрачи! Ето, ни ја нисам учио, па шта ми фали — сад сам послужитељ. Имам фала Богу толико, колико да не умрем од глади, па што онда да трошим на којекакве књиге и науке. Па тако и Мата •— колико тек да не умре од глади Неки чиновник затражи каву, те Мата оде да спреми. Један практикант, у дугачком, избледелом капуту и окрачалим панталонама, носећи испод мишке некаква акта, прође поред Магине собице, па, видевши га где спрема каву, стаде, ноледа око себе и уђе у собицу. — Мато, може ли... како се каже... и за мене једна — али... овај... да ме причекаш, јер сад... како се каже... немам. — Добро, добро, ја ћу записати — рече Мата. Чини ми се да је ово већ осма — а? Практикант не одговори, него приђе гомили што је стајала пред вратима благајниковим, и поче се освртаги на све стране, као да некога тражи. За тим брзо приђе једноме младићу. — 0, сервус, Перо, од куд ти, како се каже, овде? — узвикну практикант весело и направи љубазно лице. — Море, дошао сам ^за пензију некој својој рођаки, па.... — Него, имаш ли... како се каже... једну цигару? — прекида га практикант нестрпљиво — немам ни трунке. Овај му даде, смешећи се. Практикант се врати у Матину собицу и седе за један мали сто. Мата га послужи. Практикант је сркутао каву и вукао димове у себе тако жудно, као што пустињик, врелим уснама. срче воду, с извора. У ходнику, пред вратима благајниковим, било је пуно као у кошници. На једној клупи седе оне две бабе, које су прве дошле ; она омалена удовица, што је оставила врата широм отворена, и једна подбрађена девојчица, која непрестано гледа у земљу. Два младића стоје близу врата и читају план лутрије. (СВРШЕТАК).