Звезда

Број 34

3 Д А

НОВИ -ЕГ^ШТЕЉ (из Р оитез оџ идаш) - а. доде ■ *»■ Јако се променила наша мала школа од како је отишао г. Хамел. Док је он био ми смо увек изјутра кад дођемо имали неколико тренутака одмора. За то време искупимо се око пећи да мало раскравимо прсте и да стресемо снег и иње с одела. Ту се тихо проразговарамо и изнесемо један другом што имамо у котарици. За то су време и они с краја села могли стићи на молитву и прозивку... Данас већ није тако. Морамо доћи тачно, на време. Прус Клоц, наш нови учитељ, не шали се, богме. У пет минута пре осам већ је на катедри; крај њега велика трска, па нек се добро држи ко се закасни! С тога треба чути како се малишани журе преко малог дворишта и њихове задуване гласове како се одзивају с врата: „Овде сам!" Нема ти извињења код овог страшног Пруса. Не вреди ти рећА: „Помагао сам матери да однесе рубље на прање", или: „Водио ме отац на тржиште." Г. Клоц неће то да чује. Рекао би да за овог странца ми немамо ни куће, ни породице, да смо дошли на свет као ђаци с књигама под пазухом, само да учимо немачки и добијамо батине. Ах! И ја сам у почетку добро извукао. Стругара нам је тако далеко од школе, а зими опет тако касно свањива! Најзад, како се увек враћах у вече с модрицама на рукама, леђима и целом телу, то мој отац одлучи да ме д& код учитеља, и ја сам имао муке док сам се ту свикао. Ми смо имали осим г. Клоца и г-ђу Клоц, која је још гора од њега, и потом читаво туце малих Клоцова, који трче за нама уз степенице, вичући нам како су Французи стока, права стока. Срећом кад ми мајка неделЈОм дође увек ми донесе доста јела, и како су сви ови Клоцеви врло изешни, мене доста добро гледају. Некога Гаспара Хенена жалим од свег срца. И он спава у собипи под кровом. Већ је две године без оца и мајке, и његов ујак воденичар, да би га скинуо с врата, дао га у школу. Кад је дошао био је крупан дечак од својих десет година, али мислио би човек да му има петнаест, навикнут да се по вас дан јури и игра на чистом ваздуху и није му ни падало на памет да узме књигу. С тога је испрва само плакао и јецао као везано псето, али је ипак био необично добар и очију лепих као у девојке. Временом г. Хамел, наш стари учитељ, успео је да га припитоми, и кад годје имао каква посла у околини, послао би Гаспара, а овај би бивао сав срећан кад се види на слободном ваздуху, кад се пробрчка по потоцима и кад сунчеви зраци стану пећи његово преплануло лице. Али кад дође г. Клоц све се промени. Сиромах Гаспар, који је имао толику муку с француским, није могао ни једне речи научити немачки. По неколико часова мучи се око једне деклинације и види се по његовим намрштеним обрвама како више то ради с јогунством и љутином но с пажњом. При сваком задатку бивао је исти призор: „Гаспаре Хенене, устани!.." Он устане мргодећи се, љуљне се над наслоном за пи-

сање, потом седне не рекавши ни речи. Тада га учитељ не т}гче, а г-ђа Клоц не да му да једе. Али то није помогло да научи брже. Чешће у вече пењући се у своју малу собииу, кажем му: „Не плачи, Гаспаре, ради као ја. Научи да читаш немачки, пошто су они јачи." Али би ми он увек одговорио: „Не, нећу... ја ћу да одем, да се вратим кући." О том је једнако мислио. НекадапЈња чежња постаде још већа, и ујутру, у зору, кад сам га видео где седи на постељи укочених очију, разумео сам да мисли на воденицу, која тада почиње да ради и на лепу брзу воду у којој се брчкао целог свог детињства. Ово га је привлачило из даљине, а суровост учитељ>ева само га је гонила кући и правила га дивл,ачним. Каткад, после батина, видећи како се његове плаве очи засветле од л>утине, мишљах у себи како бих се на месту Клоцеву поплашио од онога погледа. Али се овај ђавољи Клоц ничег није плашио. После батина ето глади; још је пронашао затвор, одакле Гаспар није готово ни излазио. Ипак, прошле недеље, како већ два месеца није излазио на чист ваздух, поведоше га с нама у општинску ливаду, изван села. Било је врло лепо време и ми смо, трчали што игда могасмо по ливади, срећни што је пиркао хладни северац те нас опомињао на снег и клизање. Гаспар као и увек стојао је на страни покрај шуме, претурао по лишћу секао гране, и играо се сам за се! Кад смо хтели да се уредимо за полазак, а оно нема Гаспара. Тражисмо га, звасмо. Аја, умакао је. Требало је само видети како се наљутио г. Клоц. Био је сав црвен у лицу, а уста су му грмела псовкама на немачком. Ми смо били задовољни. Еле, пошто је послао остале у село, он узе нас двојицу великих са собом, мене и још једног, и пођосмо у Хененову воденицу. Ноћ се спуштала. Свуда беху куће позатваране, добро загрејане ватром и ваљаном недељном гозбом. Малчице светлости осветљавало је пут, и ја премишљах како је сад угодно за столом и под кровом. Код Хенена воденица је престала да ради, устава затворена, сви се беху склонили, и стока и људи. Кад нам дечак отвори капију, коњи, овце, узнемирише се на легалу; а из кокошињака се чу лупа крила и крештање од страха, као да је цео овај мали свет познао г. Клоца. Домаћи сви беху за столом доле у кухињи, великој, добро загрејаној и лепо осветљеној, где се све сијало од ђулади на часовнику па до котлова. Између Хенена и његове Жене, у зачељу, сеђаше Гаспар с ведрим лицем. Да оправда свој долазак измислио је не знам какав пруски празник, надвојводин дан, и они су се истом спремали да прославе његов долазак. Кад јадник виде г. Клоца погледа око себе, тражећи каква отворена врата да умакне; али тешка учитељева рука паде му на раме, и за један часак ујак је већ знао целу ствар. Гаспар беше подигао главу и није се стидео као ђак кога су ухватили у кривици. Тада ће он који је иначе говорио ретко, уједанпут одрешито рећи: „Е па шта је, побегао сам! Нећу више да идем у школу. Нећу никада научити немачки, језик лопова и убилаца. Хоћу да говорим француски као мој отац и моја мајка". Он је дрхтао, био је страшан.