Звезда

Број 34

3 В Е 3 Д А

Стр. 273

метнијом. То може једино значити да су се ове две сродне душе среле, и да је г. Љесков у г. Љуби нашао баш преводника према себи. Само да-ли је због тога њима обојици место баш у илдаљима „Задруге?" Но најзад ми ћемо као добар „хришћанин" (и ако смо „господин") радо признати нашу преухитреност која нас је спречила уверити сепретходно: да се оваква глупост даје врло лепо и на руском штампати, као и на српском. Признајемо, дакле, да за ово није крив сам г. Љуба, но и Љесков, но како ми за радове Љескову не плаћамо ништа, то остављамо да се он с онима, који му плаћају раскусурава, а ми имамо да пречишћавамо рачун са г. Љубом за овакав његов пречишћени укус, који хоће да натури читаоцима „Задруге." Видите, дакле, како је слабачка та једина тачка његове одбране, која је донекле могла завести необавештена читаоца. Али зашто г. Љуба муком мучи, за остале погрешке у преводу, за које јамачно Љесков не може бити крив, а које смо ми цитирали у „пикантерији?" А шта ће наш славни слависта рећи на ове примедбе: На стр. 156 употребљава реч „домазлук" на место газдинство, а сваки зна колика је грдна разлика између та два појма. На стр. 173 преводи „руски человјек" са „руски човек", међутим овај израз значи просто „Рус", а тоје специјално њихов начин изражавања. На стр. 12 вели: „почнем из свих сила зваги сан", што је такође превод од речи до речи с руског, и како се не говори у Срба. Српски се каже „из све снаге", а не „из свих сила." На стр. 159 такође превод од речи до речи и чист русизам : „не мећи му прст у уста" у смислу „чувај га се." Кад се преводи једна изрека треба јој превести појам и наћи оно што одговара том појму и код нас а не преводити саме речи. И т. д. и т. д. Зашто г. Љуба ћути о оном реду речи : „а не од посла бежи?" Зашто је ;,ревео витрина са „стакло?" Како ће да одбрани све те незграпне русизме? Кад који од нас. напише „способан" у место „подобан", или „благодарим" у место „захваљујем" или какву другу реч, коју и народ употребљава г. Љуба са своје академске висине Аће очи да му извади; а видите-ли како он пише и преводи? Одбор „Задруге" хоће да се искрви са људима као нгго су Д-р Љ. Недић, Глишић, Јанко и т. д. поправљајући чак и њима језик, а видите-ли како прима без поправке и без цензуре радове једном свом пајта;"у. Шта значи та камарадерија у „Задрузи?" * * * А сад неколико речи г. Љуби на духовите алузије у његовом писму. Пре свега није истина да ми сматрамо за „срамоту бити Ужичанин". Ми познајемо Ужице и ужички округ и волимо их колико и све остале наше покрајине. Ужичани су махом добри и честити људи, али ми не трпимо она лица, која су овако радећи учинила да сад због њих Ужичане зову „Ерама" и да их бије ова зла гласина. Г. Љуба се доста дуго користио извеснигг особинама али

је почео да злоупотребљава. Из почетка је то публику амизирало, кад се ко тако уме да „протури", али свачему има граница. Добро, уђе у В. Школу; добро, у Академију — ама ево где он, сад, брате, поче за такве „радове" и готове паре да узима. Е, па за њега бар смемо да кажемо, а да. не одемо у апс! На ону „напомену" г. Љубину којом нас меће у „ред оних који нису много новаца издали на „Задругина" издања", имамо ми да се исповедимо овако: и да је ко пару дао треба сад да му је жао — после овакве „литературе". Али ми имамо све књиге „Задругине" и продужићемо куповати их, ако ни због чег другог, а оно да вребамо још који „рад" г. Љубин. Но узмимо да од нас „Задруга" нема баш никакве користи, она нема, вала, ни штете; ако јој ми ништа не дајемо — бар јој и не узимамо по 40 дин. за штампани табак овакве прозе! Ма ипак држимо да од нас она има какве такве вајде, јер бар требимо кукољ, што неки хоће чак као „пребрану пшеницу" да потуре читаоцима Задругиним. Што је још значајније за књижевнички карактер овог човека, то је, што га до сада никад није повукло срце да што преведе и да српску књижевност обогати каквим лепим страним делом, него се јавља међу првима тек — кад је „Задруга" почела штампани табак награђивати са по 40 дин. Он се, ваљада, покренуо да би "нам показао шта и како ваља преводити. Хоће човек и српску књижевност да обогати а и себе да „спомогне!" Само је г. Љуби једно поређење тачно. Јес, јес, ми смо заиста она публика која се „у Позоришту слатко смеје на најтрагичнијим местима у комаду", али само онда кад трагична места изводи какав комичар. Кад се и Бабић подигне да игра Краља Лира, ми се тада похватамо за трбухе. Тако се ми слатко смејемо и у овом случају. Мадајеза г. Љубу овај превод права трагедија за н^с је то као што видите, проста лакрдија. Зато нек се и не брине он за „Звезду." Докле год нам је он жив, и докле год буде „радио на књизи", дотле ће бити и „Звезда" обилна у пикантеријама. Нека он само запне, и нека би му био „конец гдастљив". Један ревносни читалац г. Љубиних превода.

занимљиве ситнице Једна млетачка Аспазија. Вероника Франко, млетачка куртизанка (слободна жена), као да није играла малу улогу у уметничким и литерарним круговима у доба ренесанса. Она је била у довољној мери и песиичким даром одарена и свој је таленат употребљавала, да остави врло речите и особито дирљиве опомеие за еве оне, које би биле вољне да њеним путем пођу. Глас о њеној лепоти, пријатности и учености био је распрострт по целој Еврогш, и ко год је путовао по Италији, није се плашио велике странпутице само да је види, и да буде виђен од обожавања доетојне »Нимфе јадранске.«