Звезда

Б РОЈ 35 3 В Е

ГДЕ ПОЖОРЛНЏЕ 3 Р 7 од Н. А. ЉЕЈКИНА (Наставак) XXV Кад се Руси снабдеше улазницама, упуте се у играчке салоне. Али, да би дошли до ових, ваљало им је проћи кроз једну величанствену салу. Та је сала, по свој прилици, одређена била за одмор онима, који су у игри изгубили; свуд унаоколо беше украшена меким диванима. У тај мах, кад Руси ступише у салу, нашло се у њој педесет-шесет особа, од којих једни ходише тамо овамо, а други седеше. Беше ту и господе и госиођа. Господа пуше... На сваком лицу могла се читати нека туга. Свако се беше одвојило за се: групе ниси могао видети. Овде онде ако си и могао опазити да стоје по двоје, ниси чуо од њих никаква гласа : они су или ћуталч, или шапутали. Ни шале, ни смеха ниси могао опазити. Све се то некако усредсредило у се, и оно кретање по мозаичком поду било је неосетно, без ларме. т ако бива обично у кућама гдеје мртвац, или болесник, што тешко болује. И та туга, и та усредсређеност публике бејаху несносни свакоме. Чак ни раскошлук намештаја у сали није због тога производио никаква утиска па оне, који ту долазе. — Тфу!... Да грдне несреће!... Некако ти отужно постаје... ТТТ то овај свет све иде а ћути? пита Коњурин Глафиру Семјоновну. — Од куда бих ја знала? одговара ова раздражљиво. — У правом аристократском друштву не ће се ваљда викати. Ова тужна околина учинила је и на њу јако дејство. — Гле, опа млада госпођа са птицом на шеширу, што се погрбил.а и седи у углу, плаче ! Сигурно је много изгубила, — вели Николај Ивановић. — Плаче, ја! Ти све натрашке видиш. — Па разуме се да плаче. Зар јој не видиш сузе у очима? Муља очима и сузи... Јамачно је много штетовала. ■— Могао је и муж да је увреди. — А што би онда држала новчаник у рукама и пребрајала новце? Гле, сребро. Па и од тога има свега три франка и неколико сантима. На први поглед видиш да је то оста^так. Та се од истине проиграла. — Е то је заиста чудо, што ви волите у свему да видите што је рђаво. Међу тим Николај Ивановић није ока спуштао са те даме. Она беше млада, а богато и кокетно одевена. У самој ствари она је плакала. А кад баци новчаник у џеп, тешко уздахну и замисли се, гледајући упорно у један стуб, што ее нађе пред њом. Тако је поседела неколико секунада, па баци поглед на десну руку, опипа бразлетну и стаде је скидати с руке. За тренутак скочи с дивана и стаде тражити некога погледом по сали. По сали је шетао неки црн, бркат господин, у дугачком капуту, енглескога кроја и тавне боје; руке заметнуо за леђа, у зубима држи запаљену цигару. Дама се упути

ЗДА С тр. 277

правце њему. Он стаде, узе цигару из зуба у руку, и, како беше висок, наже се дами, као да је хтео кљунути је својим дугим и савијеним носом, источнога типа. Стадоше разговарати. Дама му пружи бразлетну. Он је узе, хладно и учтиво махну главом и оде од ње тражећи и сам некога погледом. Није дуго потрајало а њему притрча онизак и подебео човек, с проседом, неочешљаном брадом, у граорастом оделу. Они одмакоше мало у страну и стадоше шаптати, разгледајући бразлетну. Затим, онај брканлија дозва даму и, спустивши бразлетну у један џеп, извади из другога џепа новчаник, па узе одбрајати јој новце. — Гле, Глаша, гле! Она дама што је плакала, сад заложи овом кајишару своју бразлетну. Даде му бразлетну и ево је где новац прима! рече Николај Ивановић жени,, а прстом јој показује куд треба да гледа. •— Та, ви умете само да бедите. — Та шта је бедим! Ено, гле!... код онога стуба.... Видиш ли?.. Овога часа даде му бразлетну и узе новац. Ено, сад јој пише признаницу. Бркати господин заиста извади записну књигу и стаде писати нешто писаљком. За тренут би готов, оцепи из књиге лист и даде га. дами. Ова брзо зграби лист и брзим кораком потрча вратима, што воде у играчке салоне, које чуваху вратар и контролор. — Но, јеси ли се уверила? пита жену Никол^ј Ивановић. — Видиш ли какво је ово играчко гнездо?... Ништа без кајишара! — А зар је мало будала у свету? одговара Глафира. Коњурин је такође видео операцију залога, па се чудио: — Мајсторски ! Сасвим по цивилизацији! рече он и цвокну језиком. — И како то све иде мирно, без забуне! Е дивно је чудо, да играчки дом има и канцеларију за залоге.... — Погодили смо где треба доћи! уздише Николај Ивановић, и одмах затим пита: — Где, ли играју? Где ли је тај вертеп? Где је тај рулет? — Биће да је овде: кроз ова врата сви пролазе! одговара му жена а главом маше на врата, куда се упутила она дама, што је своју бразлетну заложила. Сви се упутише тим вратима. Глафира је предводила. Вратар и контролор на мах им затворише пут и заискаше билете. Контролор марљиво разгледа билете погрешно изговори гтрезиме Коњуриново, и најпосле, вративши билете узвикну : еп1 :ге2, тезз1еигб (уђите господо). Вратар им отвори врата. . — Једва једанпут до раја дођосмо! рече Коњурин. — ЈБуди им носе новац, крваво зарађен, а они, на сваким вратима стражу поставили. Иванови и Коњурин угледаше цео низ великих, дугачких салона, кош беху одељени један од другога широким сводовима. По средини су стојали огромни столови, а око њих се у густим масама гурала нублпка. Даме су се протискивале кроз људе и пружале руке с новцем. ЈБуди им заграђиваху пут да би се сами што пре примакли столовима и ставили на нумере своје новце. Ту није било извињавања, ако је ко коме стао на ногу, или, ако је ко кога гурнуо лактовима. Страст је овла-