Звезда

Стр. 278

3 В Е 3 Д А

Број 35

дала над свима. На све стране видиш црвена лица, чујеш тешко, испрекидано дисање, гледаш чупаве фризуре, на које су даме, предане игри, одавно заборавиле. И овде, као и у великој предњој сали, чујеш шапат-говор, који се састојао само од играчких термина, и кош је овда онда прекидан био познатим узвицима банкаревим: „Гакез уоз јеих!" и „Шеп пе уа р1иб!" Ивановп с Коњурином обиђоше све салоне, врљајући поред столова и разгледајући свет, што је унаоколо стојао и седео. Иза једнога стола чуше рни руски узвик: — Тече ова проклета игра, да ми је мрак пред очима ! — Чујеш ! како нашега Руса деру, рече Коњурин и махну главом у правцу на један сто. — Дакле, пао си у клопку, голубићу !... — Сам је крив. Који га ђаво тера на гвожђа! одговори Николај Ивановић. — Ама, овде по неки и добијају, примети Глафира Семјоновна. — Читала сам пре некако у новинама, како је неки келнер из ресторана задобио овде грдно имање. — Ја држим, да је таквих људи врло мало. Јер, кад би се други овде богатили, од куда би се овакав дворац, за игру само, подигао? Размисли сама. Видиш, ово је двор, ово су украси, који грдно коштају! Од једнога стола одиђе један човек, с црном брадом. ЈТи_"е му не беше црвено, већ бледо као смрт. Он тури руку у косу и рашчупави се; свали се на округао диванчић и, одупревши се рукама у колена, бесмислено гледаше преда се у под. — Јамачно су и овога лепо обријали!... примети Коњурин. — Ево и једне бабе, где врља да се издува, —• вели Николај Ивановић и показује прстом. .— Јамачно се подобро ожегла... Гле, како јој се шешир накривио, а она и не опажа! Е, моја бабо, грехота је у твоје старе дане ићи и играти на вртушци!' Боље би ти било да си код куће остала, те се молила Богу! Глафира се стаде љутити. — Ух! Да ли знате како сте ми обојица мрски, због тога заједања! рече она мужу и Коњурину. : — Ја се спремам да опробам срећу, а они с обе стране окупили: те не знам, како су онога обријали, те не знам, како су ову ожегли ! То није лепо... Ни у каквој игри нетребатако говорити... Јер, ако непете човека ободрити, не треба ни.да га заједате тако осорљивим речима. — А како ти мислиш играти, кад не знаш, како се овде игра? примети јој муж. — То. је, бар, проста ствар. Стаћу уза сто, па ћу гледати што други раде и онда ћу разумети, у чему је ствар. Ено стола, где је мало комотније, тамо ћемо и отићи. И она се упути столу. Муж и Коњурин пођоше за њом. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

О!з: СЕ ОСВЕТИО! ЈЕДАН' СТРАШАН ДОГАЂАЈ Посвећен најпрвијем српоком пеенику, најдаровитијем приповедачу овога века и најсмешнијем хумористи. Изашла је књига твоја, Пуна зноја, Пуна боја. Ј. Стеванчић, одлични песник и хумориста, или, боље рећи, хумористичан песник, поче, тако, од један пут, издавати своја скупљена дела на превелико задовољство блажених савременика. Једнога понедељника изиђе прва свеска тога одличнога бисера, а већ у други петак лежао је литерарни критичар књижевног листа „Месеца" у својој постељи — мртав. Он је био мртав, потпуно мртав... О томе се прва уверила његова газдарица, која је, као и свако јутро, ушла у његову собу, да му донесе шољу кафе. Још истога дана дошао је у главну полицију г. Јевта Стеванчић, да се сам пријави власти, као лице, које је извршило поменуто. злочинство. Он је показао члану управе и „прву свеску", којом се послужио при извршењу убиства и која је још била натопљена крвљу невине жртве. Више ништа није било потребно, па да га полиција с места спроведе у истражни затвор. За тим буде поведена претходна површна истрага. Али једино, што се злочинпу могло ишчупати, беху речи: „Ја сам се осветио!" На претресу. Председник: Ј. Стеваичићу, вама је толико и толико година, матори сте доста; било би време, да се једном опаметите. Али, ви сте одвајкада били „сањалица и идеалиста", а при том мало „незгодна" карактера. У својој десетој години отпочели сте праввти стихове. Суд се потрудио, да неколико таквих састава набави; али, пошто је ствар испитао, уверио се, да то није било потребно, јер се и ови доцнији ништа не разликују од оних првих. Ви сте у своје време читали те стихове својим друговима, али нисте никад могли да поднесете ни најмању критику. У петом разреду убили стеједног ученика, што вам је у шали пребацио, да вам један стих и:,;а два слога сувишна и да вам је предговор мало неучтив. Од то доба само су се умножавали знаци вашег „незгодног" карактера, напраситости и дрскости. Све, што се зове критика, улевало вам је безграничну одвратност, која се простирала чак и на оне људе, који су се ма и у старо време бавили тим послом. Колико су вас пута могли чути, где јетко узвикујете, да је Боало био најбеднији нитков, Белински обичан руски медвед, а Лесинг најгори — полтрон. Али ваши другови и учитељи нису могли ни из далека сањати, до ког ће се степена доцније развити ваша мржња и одвратност према књижевној' критици и према свима нашим књижевницима и научарима „који вам завиде". (Подуже кретање у публици.) Оптужени: О томе ћу ја проговорити у једном предговору.