Звезда

Број 35

3 В Е 3 Д А

Стр. 279

Председник : Не прекидајте ме! — Кдд сте „свршили науке", добили сте тамо негде службу. Тамо, у томе надлештву, нисте пропустили, а да не улијете страх својим колегама и својим претпостављгнима, које читањем својих песама и „шала", које својим чудноватим и тајанственим понашањем. Тако, на пример, кад читате новине, често би вас затекли, где вриштите и млатарате — рукама; или подижете грчевито стегнуте песнице и пуштате на уста — пену. Једнога дана, ван себе од гнева, бацили сте у ватру један број „Књижевног Прегледа", који чак није био ни ваш. (У публици поново кретање и гунђање.) Најзад сте изјавили, да су ваши другови у служби подлаци, а њихов шеф „обрподлац", да је, у опште, ниско и гадно служити, да се ви тога посла гнушате и — дали сте оставку. Од тада су вас виђали, кгко трчкарате од редакције до редакције нудећи своје „радове", који су често бивали одбијани. Ви сте се стављали у заседе, па чим би се каква нова књиЖара отворила или засновао лист, ви јурнете с „радовима".... Оптужени (стеже песницу): О томе ћу ја... Председник : Не прекидајте ме. Ја не нагађам, ја само констатујем. — У људе уђе неки страх. Нико се живи више не усуди да отвори књижару, нити да покрене лист, — све је стрепило од ваших „радова" — а они, који се у том послу затекоше, |трпљаху и страдаху... Нико вас више није смео звати ни на вечеру — а то вам је тако драга ствар Оптужени (обриса уста, и само се чу једно слатко: ох! ох!) Председник (продужује): — јер се морао бојати какве „опасне" здравице, или ти пак, каквог проспекта. Прошле године нудили сте свима издавачима једну књигу својих стихова (да ли скупљених списа, шта ли?) под натписом: „Моја сирочад у овој долини подлоспш" , и нисте се устручавали ни најстрашније претње употребљавати, само да изнудите штампање... Оптужени: 0 -о!отоме ћу ја у четвртом предговору! И страшно подиже песницу. (У публици се чују узвици: „Ужасан човек!... Ужасан песник тај!") Председник : Не одрИчите, сведоци вас за то оптужују. Најзад сте с револвером у једној а са стиховима у другој руци упали у дућан издавачке фирме Н. Н. & М. М. и претили сте пм. да ћете их сместа потући, ако за четврт часа не потпишу уговор о издавању ваших списа. Г. М. М. одговорио вам је, да није обичај њихове фирме, да закључују погодбе с оружјем у руци, јер их то потсећа на смртоносне кораке. На то сте ви подигли револвер, и таман хтедосте да опалите, кад уђе „ајнлегерка" и отме вам оружје. Оптужени : Ја ћу јој за то платити у петом предговору! (У публици жагор; чује се: „Сирота женска!... Сирота женска!...) Председник : Немојте ви, на послетку, овде ником претити!.. Еле, најзад, нађосте издавача. На какав начин? Сам би вас Бог знао. Тек ви га нађосте. Ваша „... сирочад у овој долини подлости" угледа света; али се дуго време ни једне новине, ни један критичар, не усудише рећи коју реч о томе.

Оптужени : Па наравно, иначе би то био — конгломерат безусловне опсервације у директиви. Али, јаваш, браћо, јаваш! Председник : Немојте ви ником да претите, кад вам кажем... На послетку, кад сте једног дана отворили новине, прочитасте у њима приказ свога дела, приказ доста питом и, сразмерно, према вама, похвалан. Два дана доцније био је несрећни писац тога приказа убијен, и то од ваше руке!.. (У публици живо кретање и жагор.) Суд ће о томе сада донети пресуду. Оптужени : За моју одбрану потребно је само неколико речи, пошто ће се о осталоме гтретресати у неколико предговора доцније. Чланак покојнога критичара почиње реченицом: „Г. Јевта Стеванчић је обичан стихотворац са врло мало дара..." Само онај, који није имао никаквих веза са литерарним светом, не зна, да је израз „врло мало дара" најгрђа увреда, која се може нанети — песнику. Кад бих имао лист. у којем бих се могао бранити, ја бих на то одговорио; али ја сам сироче, коме завиди Академија, кога гони Матица, коме подмећу ногу сва књижевна удружења са својим великим и малим књижевницима и научницима. Другови ме мрзе, јер сам већи од њих; непријатељи ме гоне, јер сам им опасан. Упућен сам само на своје предговоре, а њих ће бити двадесет и неколико. А то је више, него што ће моји списи имати свезака. Моји списи и неће бити ништа друго него сами предговори. Управо због предговора их и покрећем... Био сам, дакле, изгубљен; сви би ми се ругали; прозвали би ме „песником са врло мало дара" или, можда, краће: „Мали дар". Морао сам се осветити, и — осветио сам се. (Из публике опет жагор и речи: „Срам те било!., Убити сиротог критичара!..") Председник : Зашто нисте" бар покушали, да од покојника измамите исправку? Оптужени : Како да нисам?... Отишао сам му; објаснио сам му, да не могу допустити, да таква увреда остане на мени; молио сам- га и преклињао, да напише други чланак, у коме би констатовао, да сам највећи иојетски геније овога столећа. Помислите само, како сам био скроман: ја чак нисам тражио, да каже, да сам највећи- у историји, него само овог века. У кратко, ја бих се задовољио, да се он изјасни на тако некакав начин, који не би ранио моје самољубље и не би удио моме гласу. Али, он ми је то одбио. (У публици: „Право је имао!...") Председник : Другога дана купили сте у Дубровачкој чаршији за три свеске својих списа — нож, којим... Оптужени : ВараТе се. Да живи дубровачка чаршија!.. Али ја га нисам убио њоме. Само сам закључао врата; отворио сам прву свеску својих списа и дотле сам му читао предговор и стихове, док му није ударила крв на уста, на нос и на очи, и док год није у највећим мукама испустио своју пакосну критичарску душу... Ха, ха, ха! Дивно сам се осветио!... Жалим само једно, што у ономе кревету нису лежали потрпани сви критичари овога света, па да се угуше у рођеној жучној крви... (У публици врева, колебање и гласови: „Страшан човек!... Ужасна освета!... Грозно!... Гадно!..") Председник : Ама, ово је канда луд човек...