Звезда

Стр. 280

3 В Е

3 Д А

Број 35

Оптужени : Мојшм г. председника, да узме реч натраг, иначе ће и о томе бити речи у деветом предговору. А поротницима стављам на душу судбину незаштићенога песника са његових 15 —16 свезака скупљених списа и два пут толико предговора. Нека не забораве, да „јаком иду мрзан и сватови", и да ће се у цвадесет и толико предговора наћи довољно места и за несавесне поротнике... Ја мирно очекујем неправедну пресуду пакоснога суда с уверењем у души, да „на Мари кућа остаје"... Саелушање сведока. Различити престонички издавачи излазе пред суд и сведоче, да им је оптужени одиста више пута претио смрћу, ако не пристану на издавање његових списа. За тим дођоше на ред неколико књижевника, као „вештаци". Запитани од председника о значењу израза: „са врло мало дара", употребљеном према човеку песнику, они једнодушно објаснише, да одиста нема суровије увреде и да такав израз неће употребити ни један критичар, који поштује песника. „Писац, о коме се каже, да има врло мало дара, постаје, тако рећи, непотребан", објашњава један члан „вештачке комисије", „нити он има изгледа, да протури и један егземплар својих списа, па макар их и сам по чаршији нуткао." Упитан од председника, други један члан „комисије": „Да ли је то могуће убити човека самим читањем „песничких" производа?" одговори: „О, могуће је, г. председниче, још како је могуће. Ето, као што ме видите, ја сам, код првих својих списа, изгубио јединицу жену. Бог да јој душу прости! А имао сам једнога пријатеља, коме је на тај начин изгинула цела породица и два три познаника, док и сам није подлегао, јер, на послетку, ниЈе ни он био од камена... Државни тужилац тражи складну казну за оптуженога, али допушта, да суд узме у вид и олакшавне околности, као што су: пометен живот, неурачунљивост и т. д. Завршна реч браниода. У китњастој беседи тражи бранилац да се оптужени потпуно ослободи. Он скреће суду пажњу на то, да је то први критичар, кога је песник убио, а било је доста случајева, да су критичари побили песнике. „А тужени", тако завршује бранилац своју реч, „доста се у последње време изменио; дуг истражни затвор припитомио га је. Он ће се у будућности задовољити само тиме, што ће презирати критичаре, што ће их се гнушати. Па онда, скрећем суду пажњу и Ла потпуну неурачунљивост песникову. Погледајте га само! Зар се оваке особе осуђују и казне?... И законодавац је овакве случајеве предвидео. Зар би човек, код кога би било све у реду, био у стању написати онакав предговор, у коме ружи и грди све од реда- (И још на седам места обећава да ће -још више ружити и грдити), у коме проглашава себе јединим песником, — кога, не знам зашто, све од реда гони у овој земљи, — јединим поштеним и добродушним човеком. У кратко, господо, смилујте се

на оца уставовог близанчета— које нам је још једино у животу — и ослободите га, па да идемо на вечеру." Сви погледаше на оптуженога, а он развукао лице, па се цери. Прееуда. После дужега договарања донесе суд одлуку, да се оптужени — с обзиром на наводе државнога тужиоца и у вези са разлозима, које је навео бранилац оптуженога, признавајући то и то — пусти на слободу, под том једином погодбом, да ствар на овој првој свесци легне. 5а?ап1пс. позоришна

О позоришној публици. — „Ју ли Ј е Цезар" трагедија у 5 чинова од Шекспира. Превод од М. П. Шапчанина. Ви се ваљада питате: шта се то може рећи о :.озоришној публици? Можда држите да ћу се ја овом приликом ископистити чак и на публику да и њу „изгрдим", (као што сам „изгрдио" све остало по Позоришту и око њега) што не долази на представе ? Не, ако то мислите варате се. Сваки је господар свога новца и своје слободе, само ја желим да исправим нека погрешна мишљења што владају о позоришној публици и њеном укусу. Мени изгледа врло неподесна та нодела публике по категоријама, која влада код позоришног света, као једно неизменљиво иравило. Треба једном рашчистити стимпитањем : шта је то публика? И бити на чисто: због кога се дају ове представе у Краљ. Срп. Нар. Позоришту? Ви видите да је наше, српско дру" т тво још врло младо, па онда морате признати да не може ни имати какво, да га тако назовем — друштвено образовање, т. ј. да друштво само собом може образовати једног свога члана, него се све образовање добија само у школама. Не говорим овде о ретким и светлим примерима самоуштва. То су јаки индивидуалитети, а такви су у свакомдруштву велики изузетци. Ја узимам обичнуљудску природу, гомилу школованих с једне, и гомилу нешколованих с друге стране. Па и из ове друге гомиле истављам оне, који су се одали каријери више мање књижевничкој, у којој су имали начина и могућности накнадити оно, што им школовање није дало. Говорим просто о онима, који су се образовали да буду образовани људи, и онима, (а ти су у огромној већини) који нису имали тако претенцијозан циљ, но су се одали каквом практичном и корисном послу од кога се може свакодневно живети, т. ј. трговини, занатима, шпекулацији и т. д. Између те две категорије код нас, по несрећи, постојп огромна разлика, која јамачно није тако велика у ствари, колико по претензијама. Још се код нас не сматра да треба бити образован, па ма какав се посао радио, нити се та два елемента мешају међу собом, а нарочито тај просвећенији елеменат не