Звезда

Број 35

3 В Е 3 Д А

утиче ни уколико или врло мало на овај други. То можда долази усљед веома малог броја збиљски образованих људи, па се због тога човек не може ни образовати у друштву једино трењем са образованом масом која га окружава. У Паризу ће један неук младић чути више језгровитих, паметних и учених разговора и препирака у оној малој гостионици, где се буде хранио у Латинском Кварту, но што може чути у нашој Академији Наука. (Овим не мислим кудити Академију, но само констатовати нашу сиромаштину и у том погледу. Иначе какви смо ми таква нам је и Академија. Баш кад би се најпаметније радило не би могла бити много боља.) Али у Паризу има неколико хиљада листова, тамо киите свакодневна јавна предавања, митинзи, конференције, приватна предавања по клубовима и друштвима и т. д. где човек може научити најразноврсније ствари а да не мора баш посећивати предавања макар каквог професора, који је по кадкад глупљи од многог свог ђака. Код нас свега тога нема нити се ко стара да то створи, па чак и оно што је је било, или што још неким чудом постоји, нашло се људи, који то даве и угушују. Није онда никакво чудо што се код нас још и рђаво пише и још горе говори. Чудо је само како већ до сад нисмо омутавили. Из те разлике никлоје, створенојеједно име којим се крсте образовани људи, које је већ гадно од претензијоности и надутости. Тај је израз интелигенција, којијош само код Руса постоји. У Србији, дакле, постоји једна „наша интелигенција" и онај кусур, „неинтелигенција." Према тој су се подели увек и позоришне Управе равнале, и зато јој је репертоар састављан из комада за интелигенцију и из „комада за касу" т. ј. за животиње и глупаке. НепојмлЈИво је од куд и како се створило то мишљење код позоришних људи о публици! А нарочито је чудно да се та разлика усвојила као један сасвим јасан и потпуно доказан факт! Кад год говорим с каквим човеком од Позоришта, увек ми понови као један класички адажио: „јест, нпр. „Кућна капица" Је комад глуп, рђав и неморалан, али он увек пуни кућу. Међутим то је нетачно. Ја пратим позориште — и у опште позоришта има већ 15 година, и уверио сам се да је на таквим комадима увек пуно' света, не због њих самих, но због прилика и због дана када се дају. Ти, тако лвани, „комади за касу" дају се обично о великим празницима, кад цео раденички свет може и хоће пошто по то да дође у Позориште. Они, дакле, нису ни појма имали о таквим комадима, и њима би се допали још више, бољи комади. Није, дакле, публика Управи наметла свој рђав укус, но је Управа потцењујући укус те публике, давала увек којекакве глупости и бљувотине, и тако јој је управо наметла те комаде. Сад, природно је да се та публика брзо навикла и на њих, али су они постали код ње популарни кривицом Управе. Да је Управа приређивала лепше и боље комаде за такве представе, они би се још више допали публици. Требало је се користити тим приликама, које натерују публику у Позориште, па им позориште омилити и укус у неколико облагородити лепим, здравим и патриотским представама. Наравно, то не значи да зато одмах треба давати на први дан Божића „Ха-

млета" или други тежак комад, него то је наУправида учина избор, који задовољава све захтеве. Такође је погрешно што се мисли да таква празнична публика не уме да цени ни комаде ни игру глумаца, па се у таквим приликама дају преставе са најхуђом поделом. Тај начин ваља изменити, па ако се жели и најширој публици омилити Позориште, ваља у те дане, кад таква публика доспе да дође, давати добре и допадљиве комаде са најбољом поделом улога. Боље је да г-ђица Нигринова у место 10—12 пута месечно, игра 4—5 пута, али да игра и овим данима. И најзад, врло је погрешно мишл^ење да је онда „пуна кућа" и да онда Позоришту „добро иде", кад се напуни II и III галерија. Наравно да је и то неко добро, пошто се она публика, што скупље плаћа, већ сасвим одбила од Позоришта. Али треба знати да скупа места држе Позоригнта, а данас скупа места плаћају поглавито имућни људи, а сви су већином видели и Позоришта на страни, иа им треба мало више но што се то обично пружа Ш-ћој галерији. Иначе треба сажаљевати што се наш богатији свет толико одбио од Позоришта. А да и не помињем наше „великодостојнике", који бар имају ту извину, што су махом у лошем финансиском стању. Је-ли когод видео кадгод каквог ђенерала у Позоришту? А саветника? У опште жењени људи слабо долазе у Позориште. Док је човек бећар он се и виђа, па кад испроси он доведе два трипут заручницу у Позориште и онда чим је гуја уједе те се венча — већ више њена нога не крочи у Позориште. У кратко: Позоришна Управа треба да тражи начина како би што више привукла богатију публику у Позориште, а треба да се труди омилити и раденичкој класи ову забаву. То ће постићи само ако представе, што се буду давале у дане кад ова публика долази у позориште, буду што брижљивије и што марљивије приређене. Те прилике треба употребити па у колико је могуће и облагородити укус тој публици, као што на томе раде сва светска Нар. Позоришта. У Француској се као популарне представе никад не дају најгоре лакрдије, него најсимпатичнија ремек дела из класичне књижевности. А публика би требала имати на уму, да докле год Србија буде била овако мала, похађање Народног Позоришта остаће увек донекле и ствар патриотизма. Ја знам да се и тај патриотизам већ код нас прилично отрцао, и да данас, кад не знамо где намјеглава, људима није до Позоришта, али ипак се мора водити рачуна о државним и земаљским установама, кад се већ заузима високи ранг у Држави.

Једва ми остаде неколико реди за „Јулија Цезара" ту дивну трагедију Шекспирову! Највећи драмски песник свију времена и народа узео да опева једног од највећих људи у историји човечанства! Канда је тај предмет донекле импоновао и самом Шекспиру. те га ]е у неколико обишао, И заиста Цезар у комаду који носи његово име, јавља се само двапут и једанпут само у пролазу. Комад би се пре могао звати „Марко Брут" или бар „Смрт Јулија Цезара." Јер и ако цео комад почива само на имену Цезареву, и ако се кроз цео