Звезда

3 В Е 3 Д А

Број 36

—- Е, е, д1ецо моја, још ви испод самара траву пасете — чича Средоје ће. — Спусти се земљи, чича Средоје, а окани се заврдламе. —- Е де, баш, да мало сједем. — Дете, ви, сјед'те, а ја се морам полако примицати кући, јер није времеиа за расипа, чини Мићо. Скочи... опрости се и оде. — — — Оклен је тебе, чича Средоје, пут нанио? — Из далека, господине. — Та није, ваљда, из даљег од Бијелине. — Јес, вала, тамам из Тузле. — А која те срећа тамо вукла? — Ма иш'о обићи дијете. — Какво...? — Па имам ја тамо сина већи од тебе, те иш'о виђети га. — А чим ти се бави син ? — Служи цара. — Е, нека, нека. Да ти је жив и здрав. — И тебе Бог незаборавио. — — Знаш, господине, кад га видим 'наког: срце ми се топи од радости, па, лијепо, ко не вјерујем да је мој. Е лијеп ти је; висок ти је; ћуст ти је — један по један — ето; кан'да су му виле на бабинам' биле. Истом кад се упендечи — ма стоји ка' цариградски Јцирек. Па кад заковрчи оне науснице, а корачи чини ми се — све се земља под њим тресе. А очима стријеља сад десно, сад лијево. Тука ли кога свог заповједннка само шго кресне главом, кан'да му је на тетику; затресе се к'о прут од тешког збра и одвали му патлак. Па ти корача канда цјелац гази. Али и млађи стрепе кад се он помоли, па, бе, они њему још оштрије одрапе, онај њи'ов поздрав. Он онда ја оће, ја неће мрднути главом и само два прста што принесе десној шљепоочници. — Једночке му дође неки солдат, па цуп преда њ'га к'о укопан. А он се усићио, на ко и не види га. Солдат му нешто смрси, а он плану ко жеравица, па да му гради — не буди од мене речено, —- Бога босанскога, и издрије се: марш —■ кујо! а солдат се на пети окрене и у ту стопу отпраши. Чиним му ја: Не губи душе, мој Лако, а он се испријечи на ме: Овако »муси« бит'. — Ијасе намах новукох, јер он, велим, зна свој регламан док је доћер'о до онликог господина. — А, какав је он госнодин? — Ма гос... гос... Некво му је замршено име, па ми не мере пасти на ум. Ово ми дозове у памет како је још неки говорио: Мој је син велики господин, ама ти н'умијем казати како 'но се зове. Нити је каблар, ни вирар, ни овинцир, ни... На то ће му неко: Да није обрлајтнант? — Каки обрлајн... — још виши. Овај му почне набрајати све војничке редове до генерала, а он само што виче: још виши, још виши. — Ето, онај, што никад не путује пјешице. — Да није фурвезер? -— Вурвез, Бог ти дао, баш вурвез. — Еле, велим ти, не утуви му ја имена. Шта ћеш — ја нијесам изломио језика, те не знам сваке ни

изговорити. А он крпати, крпати к'о и остале варошлије. Ја му нијесам капац ни десету уватити јер меље ко млин, а и заноси доста на њи'ов језик. Не знам кад оно брже н'ако сјешти... Ама да, — памет се хоће. Знаш ти, господине и учитељу, да он мени каже, да онај солдат на шиљбоку мора убити сваког, кога гођ он рекне, па таман да је не знам ко. А он је врло урљав, те се бојим дунуће му што у главу, па ће наговорити солдате, да све по Тузли помлате и однесе, онда, враг његову душу. Јер уја је уја, а њој нема мјере, док се сама не стиша. Баш је мој Средоје налик на оног из покојне »Војничке границе.« Сиромах граничар засп'о, кад неко гру гру ногом у врата. Којето? граничар ће. — Ја... Отвори! — Ја ником ноћас не отварам, но ти мени сјауј с куће у ово доба. — Отвори, велим ти... Ја сам госиодина врајтера брат. — Устај жено, јадна не била, чини граничар. Зар не чујеш да господина врајтера брат куца. Пали свијећу! — Виђ'о сам ја, причаше Средоје, да ће се из мог Лаке нешто крупно излећи — кад ли — тад ли. Кад дође ред купити новаке сви његови вршњаци иду к'о на смрт, а он — ћаћа му радосан к'о у сватове. А бијаше некво вријеме... киша из неба, из земље. К'о јесењи дан. Ето — отворило се небо, па лијева к'о из кабла. А њи' »физинтирали« у оној старој »дембелији.« — 0, искугшло се матера и отаца, у ред више њег' момака. Некб јеца, неко утире сузе, а некб, богме, и на глас цмоли. Момци прбблијеђели к'о крпе, а смркли се кан'да ће им сад из чела киша прокапати. Мој се Лако истом раколи и смије. »Истор потегоше »куру«... Он извуче »десетнесту лумеру." Те викнуше првог, те другог, те трећег, те — богме — осу се један за другим. Неког зауставе, а неки се смијуљећ и разведрен врне. Кад ондуд испаде Петар Живанов. Гоз — го; само, прошћеш, — кошуља на њему. Повикаше људи: Курталиса ли се? кад њега тргоше натраг. —• А, знаш, он се начинио, ко санћи, луд па се церио пред њима. Али га поч'о један господин свјетовати, да иде кући, јер му је бир тата ексик, а он, иамет му његову, није знао да га куша, те се ода и кад им је увард'о очи —- уздими низ басамаке. Они се попишмане и врну га натраг. Те, велим ти, они се плашили и страшили, па ено их, и данас ћоравци, а мој им Лако заповиједа и навија их на Јованову стругу. Само да ти је виђети како шестаре пољем, кад он викне »хак — так.« Нема — већ се разлећеше. А кад који ненотреви како он хоће, а он да му гради све по кући. Не Остави му, вала, на миру ни кућне чивије. Па мени драго, драго, не знам ни казати како ми је драго. Али би ми опет драже било да се хоће оканути пушке и приватити за плуг и волове. — А, хоће ли му скоро истећи двије годене? — Прошле су баш сад — лицем на св. Тому, па не шћеде изићи. Хоће још да служи. Ослачио