Звезда

Стр. 300

3 В Е

3 Д А

Број 37 и 38

„К Н) 2 Г 0 К Р Д Д Д И" Нема тога библијофила који се неће с нама сложити, да су лица што „узимају књиге на прочитање" у свима временима била највећи упропаститељи библиотека. Ни мишеви, ни мољци нису тако опасни, као ти невини и често добродушни пријатељи и познаници. „Идите књижарима!" дао је изрезати на вратима своје библиотеке чувени талијански научар Скалигер, који је живео у XVI столећу. — „Нека ђаво носи свакога ко тражи књигу на прочитање" — могло се читати, између осталих изрека на вратима кабинета уметника де-Мутјера у Лувру, за доба Лудвика XIII. Оваку срџбу према онима који моле „на прочитање" исказивали су сопственици књига не само из егоизма и своје врсте саревњивости коју осећају при давању својих драгоцености у туђе руке, но, гдекад иросто од страха да се тако мало по мало не лише и целе своје библиотеке. Врло је чудновато, како се свуда олако сматра присвајање туђих књига, као да књига није сопственост као и све друго. Али ипак, држимо, да ће се наћи доста господе, која ће бити кадра да се сложе с нашим мишљењем, да „крађа књига у ствари и није крађа, само да их после не продају." Сигурно је такво мњење имао и римски папа Инокентије X, кад су га још знали само као прелата под именом монсињора Памфилија. Једном се он појави у Паризу у пратњи кардинала Барбарипи, који је био код француског краља папин легат. Пошто је прегледао знаменитости Париза, кардинал посети између осталога и Лувр. Кад се је он одмарао у кабинету де-Мутјера, Инокентпје, који гајепратио, примети на уметникову столу раскошно лондонско издање — „Историју савета тридесеторице." Улучив згодан тренутак, он брзо зграби књигу и сакрије испод мантије; али де-Мутјер, који је био маленог раста а необично бистрог погледа, примети маневар прелатов и, ван себе од љутине, изјави кардиналу, да је веома почаствован његовом посетом, но да му је јако жао, што у његовој свити има лопова. С овим речма он отме књигу од прелата, шчепа га за рамена и избаци из собе. Кад је доцније, Инокентије изабран на папски престо, другови шалећи се плашили су де-Мутјера одлучењ°м од цркве и прорицали, да ће га папа анатемом учинити црним као угаљ. „То не би било рђаво" — одговори слободоумни уметник, показујући на своју седу браду и бркове. Није се боље од Инокентија X, показао према туђим библиотекама и други римски прелат, кардинал Доменик Пасијонеј, који је себи саставио дивну библитеку од покрађених књига. Год. 1721, био је постављен за нунција у Луцерну. Од првог дана свога. доласка у Швајцарску, почео је посећивати сва стара абатства и манастире; по читаве часове посматрао је њихове библиотеке. Кад би изилазио отуда, његова се мантија толико ширила, да је свима падало у очи и, кардинал је морао ,-да измени тактику. Одједном се пронео глас, да је нунције почео занимати се некаквим научним радом; он је заиста стао долазити у библиотеке само ради исписи-

вања неких записа и изилазио с празним џеповима. Калуђери се беху умирили, али ускоро дознаду да је побожни научар, најдрагоценије екземпларе бацао кроз прозор, камо су доле његови млађи дизали књиге и односили. У колико се библиофили боје покрађе свога имања, у толико њихова љубав према књигама, кадра је, да неке од њих учини преступницима. Веома је драматичан случај, који се десио са једним књижаром у Барцелони, који је живео у педесетим годинама овога столећа. Један његов колега дошао је да прода такмичењем ексемплар списа из 15-га столећа: „ОМоиаисшпз рег 1оз §1опозоз геуз с!е Ага§ои" сматран каоједини. Пун зависти и досаде, он се није дуго размишљао и, ноћу се прикраде у ..стан свога конкурента и убије га, само да присвоји тај спис. Сутрадан кад су га ухапсили, он није ни помишљао да се брани; а кад су га осудили на смрт, њега је највише мучила једна мисао: дознао је, да се у Лондону нашао још један ексемплар његовог „Ордонансова." И то још није било све: у току парнице пред судом је показано, да је тај манитњак убио још 12 свој Их клијената у циљу, да опет себи поврати њима продате књиге. Кад су га по обичају, пред смрт питали, има ли какву жељу, он је молио само једно : да се његова библиотека не продаје и не распарује, него да припадне у сопственост града Барпелоне. О другим прослављеним крадљивцима књига, поменућемо још два француска академичара — де-Ломена и Вилмена. Овај последњи често је узимао књиге на прочитање од кога је само могао и, никад их није враћао. Морали су се обраћати његовом секретару за помоћ и кришом од Вилмена враћати своју сопственост.

Неки су присвојили туђе књиге просто ради трговине с њима. Између таквих, нарочито је жалосну разглашеност стекао чувени граф Либри. Дошав из Италије у Француску, он је помоћу протекције астронома Араго, такође ушао у ред четрдесет бесмртника, на место познатог математичара Лежандра. Добивши поред тога и место главног инспектора у министарству просвете, он по примеру кардинала Пасијонеја, отпочне обилазити провинцијалне библијотеке и немилице их покраде. Од 1842 до 1857 године, он је покрао на пола милијуна динара, које рукопиеа које књига, а у опште за продате књиге добио је не мање од мњшјун динара Доношења противу њега, за дуго нису имала успеха, јер је имао јаке заштитнике, као што су били Гизо, Лабуле, Проспер Мериме и други. Али како он беше заборавио сваки обзир и пажњу, то је најзад његова покрађа била несумњива. И Либер тада умакне у Енглеску и однесе собом више од 30.000 томова, — последњи свој плен. И за чудо, лица, која су у стању, најчешће траже од познаника и пријатеља потребну им књигу, која не кошта више од динара. Код нас шш не воле куповати ваљану књигу и често сматрају потрошен новац на књи^е, као да је бачен у воду. II тако се књиге скитају из руке у руку код туђих људи, док се најзад раскомбосане не поврате своме госи.