Звезда

3 Д А

Стр. 303

БОЖИЂ 7 ЕНГЛЕСКОЈ е. н. водовозова - ■ Велики црквени празници у Енглеекој, у исто су време и празници породични. Енглези се у свему показују као народ, који дубоко поштује предања и обичаје. Многи верски празници данас не постоје у Енглеској, али ови, што су остали, празнују се са свима својим обичајима, као и пре. Божић је најмилији празник Енглезу. Припреме за њ, чине се на неколико недеља унапред.

Дивно је завирити у кућу ожењену човеку, у то време. Зидови и најбеднше колибе украшавају се зеленилом од ловоровине и растовине. Посао око тога припада девојкама, како простим, тако и знатним. Тешко је и замислити с каквим су укусом и грациозношћу украшене собе имућнијих људи. Венци, вензели и букети запремили сва места на зиду и свака соба изгледа као фантастично зелено гротло. На сред собе обично виси зелена грана. Она даје право људима, добро познатима у кући, да пољубе сваку женску, коју застану под свештеном граном. И овог обичаја држе се најстрожије чак и поносите жене и девојке. За Енглеза је сваки обичај тиранин, али, ма какав он био, пријатан или не, погодан, или досадан, — нико несме да га обиђе. — Ево Божића! Здраво стари дедице! Опет си нам дошао добри старче са твојом седом брадом! вичу деца и дечаци пре зоре и пре петла. У понеким крајевима још се и сад верује, да глас петлов овога јутра доноси срећу за целу годину, и деца се журе да се пробуде пре петла, и да поздраве „доброга деду са седом брадом." А седа брада је снег. Дешава се, да Божић дође без снега, али Енглези то не воле. ЕБихова пословица вели; „Божић, без снега, то је влажно и мрачно гробље !" Осване дан. Лондонске улице су празне и око осам часова. Чује се само звук небројених звона кроз суви и хладни ваздух. Дечаци, што чисте улице, газе босим, црвеним ногама по снегу, трче горе доле, и доводе улицу у ред. На мах, свет, одевен у свечано рухо, у густим гомплама хита цркви; кроз њих се непрестано прогуркују пристојно одевене собарице, с великим тортама у рукама, покривеним, белим као снег, сервијетама. На све стране сија кроз прозоре божићња ватра, и јарким гшаменом осветљава весела лица.... Час обеда, то је свештени тренутак у животу свакога Енглеза; у дане празничне, обедује се необично свечано. Али Божић без деце је рђав празник, и Енглез, који нема деце, или су му узрасла, не обедује код своје куће, већ иде рођацима. Сва породица свечано седа за сто. Почасно место за столом је увек празно — на њему као да присуствује предак, или који покојни члан те породице. Деца испод обрва гледају празну столицу, и нико од. присутних не допушта себа никакву шалу односно тога. Руча се свечано све дотле, док се не изнесе плум-пудинг, народно јело, које се за празник облива румом, запали, и тако у пламену меће на сто. — На мах све оживи. Деца вичу^ пљескају рукама, лупају ногама испод стола. И сам деда

се тада смеши, испод тешких наочара, и настаје свечано бурно весеље. Свака породица сматра за дужност у тај дан играти с децом извесне дечије игре. Кад умукне весела галама дечија, онда се деда спушта у велику столицу, намешта наочаре и прича деци жалостивне приче, после којих се за дуго не може да обнови весеље. Али громка песма са улице, коју певају што игда могу деца и старци — поново оживи све. Божићна ноћ се Завршује тиме, р'то сва породица скупа испија боцу јакога вина, да би тиме, изазвали, како девојке веле, лепе и фантастичне снове. Први дан Божића проводи Енглез у најближем, породичном кругу. Други дан — воде децу у позоришта, или у пантомиму, где се дају нарочите представе, за које се чине припреме израније. Ове божићне преставе продрле су и у сами народ. Где нема позоришта, изводе их путујући глумци. У ове дане, у разним местима у провинцији можете срести гомилу људи, одевених фантастично и комично. То су путујући глумци. Међу њима је највише деце од 12, 13. година, која се тамо зову иштегз. Њих зазивају у куће, мимо којих пролазе. Домаћин тада сазива суседе и своје домаће, и представа отпочне, на овакав начин: Кад друштво седне, зачује се лупа на вратима, и — улази турски војвода. — Отворите врата и пустите ме, — говори он — надам се да ћу заслужити ваше одобрење. Ма и стојао, само да вам се допаднем. Свети Тзурђе је овде и жели да уђе унутра; ако то буде, онда је дошао мој крај ! У тај пар долази Египатски краљ. — Ја сам, вели, Египатски краљ, у свој својој слави! Оди овамо свети "Бурђе, оди сине мој, једино дете моје! — Ја сам свети 'Бурђе, Британац пореклом, говори он, — По ритерском обичају, хоћу да победим аждају; да јој одрежем крила, да више не лети. Или ћу је смрвити у прашину, или ме неће бити. — Ко тражи крви аждајине? виче аждаја. — Зар, енглеско псетб да ме победи? О, кунем се, он неће отићи жив одавде, ја ћу десетине таквих прогутати. Свети Ђурађ и аждаја ступају у борбу, и ова последња гине. — Нема ли ту лекара, ученога, паметнога и иску-^% снога, — говори Божић, ушавши унутра, — који би могао излечити смртну рану аждајину, те да свет не изгуби такву јунакињу? — Ја сам тај лекар и могу излечити смртну рану, да свет не изгуби такву јунакињу! — ТТТта тражиш за то, сине мој? — Петнаест фуната — обичну моју плату; тек за је ову презрену животињу не тражим више од половине. . Затим приступа аждаји, нуди јој стакленце, и вели: — Деде, цуро, узми мало флип флоп, па устани и м бори се опет! Аждаја оживи и бој се обнавља, али она опет гине. ене Таурђе тада вели: — Освојио сам три круне својим мачем; понокг ш - г сам убиц аждају, и тиме задобио кћер египатскога краљ'"Има ли кога, који би се усудио, да ми на мегдан изић