Звезда

Стр. 302

3 В Е

3 Д А

Број 37 и 38

гим бебама, за тренутак као играчка најдостојнија жудње на целоме свету. И стари момак допусти да му неуки прстићи, који су били тако танки и фини као цигарете, узму крст. А мала, са свим умирена, поче се у триумфу смешити. Ту се капетан осети поноситим, као какав завојевач после победе; никада га није осмејак женскога створења тако зарадовао као у овом тренутку. Он се подиже и сад је већ могао боље да држи малу госпођицу у њеној дугој ноћној хаљиници. Посматрао ју је оком путника испитивача, који је пронашао нову, обетовану земљу; мали округли образи са засушеним сузама на њима, мала отворена уста умекшаше га. У неодољивом ентузијазму привуче мало лице на своје бркате образе: „Паци ме!» Али је црвена трака његова крста имала за бебу више дражи него његови дебели бркови. Ту дође капетан на мисао, да промени свој глас и да подражава потпоручику, не би ли имао онолико успеха као овај: „Паци тату, паци!" Међу нама буди речено, он је морао заповест најмање двадесет пута поновити. Ах, кад би с друге стране зида био сада какав нежењени капетан од четрдесет и пет година, тај би се 3 бог овога лепо изљутио! Али се тај капетан у овоме тренутку љубио с једном младом особом, и што је при томе било најчудније, ове свеже, влажне уснице, које додирнуше његове образе, учинише, ;*да му се трепавице оквасише и освежише му срце. Изби поноћ. Нико не дође кући, нити служавка, нити госпођа. Ова мала мора бити да је ужасно сањива. Али је Шероу била са свим страна вештина, како се деца успављују. Међу тим се сетио, да његова сусетка сваки пут неку песмицу певуши тихим гласом. Па то би могао и он. Али ах, он је знао само мгршеве. Па певаће марш. Идући по соби горе доле крупним корацим?, нијао је малу, — која је већ одавно његову траку упустила и сад се ревносно занимала сисањем крста, — на одојим рукама и певао при том неку војничку песмицу. То, до душе, није било за девојачке уши, и за то је капетан са особитом нежношћу прелазио ћутке преко \сумњивих места или их је навлаш рђаво изговарао, само -ца не би повредио стидљивост ове једногодишње женске „персоне". „Кад какав угледан хусар Сеоску девојку нађе, \ Онда... хм, хм, хм, хм, хм." N " ' - . л Али мали, слатки терет на његовим рукама није имао ни мало воље да заспи; она је ћеретала незнано шта, смејала се и гледала га великим, шеретским очима. ^.Онда помисли Шеро, да је можда ритам његове песмице био сувише весео; и отпоче други, лагани, бескрајњи купле: „А сутра дан, после ручка Дође Никола, — што да не сме ? Пун нежности и љубави ЈБубавне јој пев'о песме."

Грлио је, љубио'је и руке јој стискао, Док ие рече, смешећи се лукаво: „Сутра ћу ти опет доћи, чедо моје убаво!" А сутра дан, после ручка, Дође Никола — што да не сме? —• Пун нежности и љубави...." И тако даље: Он је певао са толико убеђења и ревности, да је дете одиста заспало. Шеро се бојао да ће се пробудити, ако би је метнуо у њезино гнездо од чипака; он се дакле спусти са ужасном опрезношћу у наслоњачу и оста тако непомично седећи. У соби, у којој се опет све стишало, ударао је сахат такт за невидовно одмицање сказаљкино. Шеро је посматрао малу девојку, како спава на његовим коленима; изгледа као да је сан изненадио у сред једнога покрета, јер једна песница лежаше на грудима, а друга, грчевито држећи орден, била је у ваздуху. . Какав дубок непомућен мир владаше на чистим, затвореним капцима, на прамичцима свилене косице цреко влажна чела, на нежним образима, на полуотвореним уснама, из којих је избијало влажно и свеже дисање! Топлота овога малога тела прожимала гајеи'пролазила кроз њега као какав заносни талас. Постоји, дакле, одиста та радост, којом дете оне испуЊава, што су му блиски? И она топла нежност, којом дете друге прожима, није, дакле, измишљотина? О, каква је провалија између његовог пролазног и суровог гарнизонског љубовања и ове бојажљиве и брижне љубави, коју улева овако једно мало створење од минута до минута, од тренутка свога рођења па до онога дана, кад ће се отети из родитељског наручја, да полети у туђе руке. На једанпут испуни собу избијање дуварскога сахата, и Шеро осети, да је остарио; осећао је то са свим јасно, онако, као што човек лепо види, где му коса сваким даном све то више седи. Боже мој, како то живот брзо одмиче! И он је жалио своје изгубљене године, своје бесплодне, страћене године, свој себичњачки живот, од којега ништа, баш ништа не остаје и који неће нико оплакати. И некаква особита уНилост обузе га целог, пође од срца, па дође до очију: Али у томе чу кораке у предсобљу ; млади се пар враћао кући. она са свим сакривена у бунди, он до носа у шињелу. На прагу од спаваће собе застадоше као скамењени: покрај кандила, V наслоњачи, седео је њихов сусед, капетан, и држао је у своме наручју њихово дете, које је тврдо спавало и у својим рукама још држало крст „Почасне Легије." Они узвикнуше: „О, господине капетане!" Али Шеро подиже главу, пбказа им своје сузама натопљено лице и прислонивши прст на своје седе бркове, прошапута: „Пст..., она спава..." Ј. Џ.