Звезда

3 В Е

3 Д А

Број 37 и 83

„Ко руше&и оебе диже, Срама,_клетве бере плод; Гнев божији њега етиже, А проклиње људоки род". ј УГ. ЈГ.

ПЕСНИК БОЖИЂНА БАЈКА — Наталија Ештрут. —ндзкЈ— Било је бадње вече. »Гле, како иада звезда!« рекоше људи. Али то не беше звезда, то је био »Божић бата«, који на земљу слеташе. Он је лебдео од прозора до прозора и завиривао у собе, јер је волео знати, шта управо људи сада желе. И он је чуо чудновате ствари. Једна млада девојка седела је и гледала у ноћно небо. »Ах!" уздисале су ружичне усне, »кад бих само знала, шта је то љубав! Да ми је да познам ту слатку, преслатку загонетку, коју ми отац и мати не могу разрешити и о којој ми нико не уме доста да каже!« Божић се осмехну и одлете даље. Младић неки наслони зажарено чело на руку. »Ја сам заробљен у ограниченим односима и приликама родитељског дома и ове паланке; моја горућа жудња тражи одушке! — Ах, дајте ми парче света, великог, туђег, шареног света! Покажите ми, како је у тој ширини! Дајте ми огледало, које показује истински живот. А сребрна криоца однесоше даље Божић бату. Једна болесница уздисаше у својој постељи: »Ах, дај да заборавим своје јаде! учини да се још који пут насмејем и зарадујем!« Други опет: »Ја сам усамљен и остављен, ах, дај ми људе! Људе ми пошљи у моју бедну, тиху избицу, људе, које ћу моћи волеги!« Дагано одлете Божић снужден даље. Како да испуни све ове чудне жеље?. . . У том спази још последњу светлост иза једног прозора. Он погледа унутра. У соби је седело људско чедо и писало писало — писало. Око његове главе распростирало се неко светлос.но зрачење, то је био пламеи генија, који је иза чела горео. Око њега лежаху многе, многе књиге, које су створене вредном руком. Ту узвикну Божић од радости, јер је нашао био, што му је требало. Брзо покугш све лепе књижице и разасу их благосиљајући на све стране. — Као светле звезде падаху оне под свачије божићње дрво. Тиме беху с.ве жеље испуњене. Девица је уздрхтала срца читала слатки псалтир љубави; младић је ишао за песником узвишеним полетом духа

у широки свет и живот; болесница се смешила са сузама у очима и заборави своје болове; а усамљени не беше више сам — многе миле, драге појаве створише се око њега у његовој собици. А песник је стајао са блаженим осмејком пред накићеном јелом и захвално уздизао руке небу. Његов благослов пратио је књиге његове, и ма где их која рука прелиставала, извија се лагано његово: »Божја помоћ нека ти буде!« Ј. V-

од рудолфа лотара Има једна наука о којој се не говори, има једна вештина, којој се не указује довољно поштовања. И ипак кухињска наука игра велику и одличну улогу у домазлуку културном, јер вештини једења захвални смо за богата и славна уживања. Неблагодарност модерног човека иде још даље. Она не даје апостолу ове науке, мајстору ове вештине, кувару пристојан друштвени положај. У последње време м^ого је се спорило против соиијалних предрасуда и зашто нпко није кувара покушао да „спасе"? Надајмо се, да ће му се ускоро ослободилац наћи, који ће му отворити врата салона, који ће државу учинити на то пажљивијом. Колико би се добра учинило, подизањем вигаих куварских завода, дељењем стипендије и диплома, достојним признањем правих заслуга и подизањем укуса код људи. Истинска велика дела не потребују државне потврде. Па и у кујни има бесмртности. Карл Сандвич (под Ђорђем III); Принц Субиз (слава његовим овнујским котлетима); Бешамел, Гримо де ла Рејнијер, Александар Днма п остали срчани изналазачи у парству Гастрономије, задобили су ту бесмртност. Преда мном је велика књига, бројихиљаде страна, збијених и у два ступца подељених, и у којима су наслови свију књига, у којима је писато о гастроиошжш науии и вештини. Габријел Викер*) је ову тјо", овај пантеон кујне издао, а један фини пробирач Пол Гинисти пагшсао је иредговор за ту књигу. Не треба мислити, да је ређање ових наслова и нмена, сувопарна лектира. Из сваког ред~ провирује топао мирисан задах оних столова, за којпма су седели пре толико векова философи виљушке, збиља уживајући. Број ових одабраних све је мањи. Јер за кухинарско уживање потрсбује времена и мира, безбрижна глава, ведро расположење и добар желудац. То су ствари које је тешко створитн, много теже, од најскупоценијих делова најизредпијег ручка. Заиста, данас се једе у Паризу и Бечу, у ова два центра добре кујне, боље но ма где, и ма кад. Али времена су прошла кад је -вештина паметно уживати у јелу, била у полету и угледу. Тиме се не

*) С. Угћтге, „ВЉЦо §гарћ1е §ак (топо1ш ^ие". А\'ес ипе рге&§в с !е Раи1 СиизГу. Рапз. Р. КоисЈиеИе 189О.