Звезда

Број 37 и 38

Стр. 295

као и мој покојнм отац; друго Даринка; а треће Милан. Па Панта пише, на пример, нропис; Даринка прави лутку, а Милан легао на патос па се ваља као мала гица. У том, ето, из кујне и моје домаћице. Упртила свежањ сламе, па виче »кво, кво, кво«; а деиа потрчи њојзи, па »пи, пи, ни!« Милина у Бога! Да се растопиш! Па после сви заједно вечерамо и онда певамо: »Рождество твоје...« У једанпут, као неким чудом искрсоше пред господина Мику троје дечице; а за тим се цела одаја напуни од вике: »тата, тата!« Господин Мика се прекрсти. Шта је то сад? »Чији сте ви мали?« »Твоји«, одговори најстарији мушкарчић. »Ја сам Панта, ово је Даринка, а оно Милан! Зар нас, тата, не гхознајеш?« »Ама, идите, децо....« »Хајде, зове те мама на вечеру. Од кад те чекамо! Вечерас је бадње вече!«... »А које ваша мама?« »Јелица!« Господин Мика зинуо од изнеиађења. Јелица? А ко је то Јелица? Да није, на пример, ова удовица преко пута? Бога ми, баш она! А враг .један, једнако се успија преда мном, а неће да каже да ми је жена! Једанпут ми је, чини ми се, и намигнула... Јест, баш намигнула, а ја само трепћем. Ах, баш сам чудан!. Онаква женска! К'о луче. Таман господин Мика' тако размишљава, а од некуд се пред њим створи његова Јелица. Баш главом она удовица иреко пута. И Јелица му приђе, нежно га загрли и тихо прошапута: „А шго си се ти тако замислио? Вечера је готова; хајде, деца чекају!« Није говорила, него је гукала. Господин Мику прође хиљаду жмараца. Да хоће и да га пољуби, полетио би чинило му се. Устаде. узе је нод руку, па се кренуше у трпезарију. Све газе по некој слами, а деца за њима вичу: »пи. пи. пи!« А около као неки анђели, па се смеше. Дођоше до стола. Пуши се посна сарма; разлева се мирис пржене рибе; а на столу, баш око кандила. пуно ораја, јабука, сувих шљива, смокава и шта ти свега нема. Ту је и божићња воштаница; удибила се на сред стола као сељачка млада. »Е, деде, /ги Панто, очитај оченаш!« Панта се уозбиљи и прекрсти руке на груди. „Оче наш, иже јеси... Кад се сврши молитва онда ће рећи господин Мика: »Е сад децо, јџ учинимо још нешто по обичају. Овако је чинио и мој отац.« И он узе четири ораха. »Во имја оца«... И баци један орах у прочеље. »И сина«... Баци други орах у зачеље. »И свјатаго духа«...

Али како заману пуче нешто као гром, и господин Мика нађе се на патосу, а крај њега лежи изломљена столица... Он протрља очи и погледа око себе. Где је? У својој старој самачкој одаји. Ено постеље, ето стола, ено пећи. Друго ништа. »Дакле, све је, на пример био сан!« И он устаде и тешко уздахну. Дође му да се заплаче, али га лати једна мисао и он се осмехну. После се уозбиљи, замисли и најпосле климну главом. »"Ово је божји прст, видим већ. Например,још није доцкањ« За овим журно обуче капут, навуче шубару на очи, наби капуљачу и с врага викну: »Марто, вечерај ти сама. Ја одох преко пута код Јелице. Од сад нећемо ни ја, ни она самовати!« »Стара вештица« погледа гаиспод ока, прекрсти се промрмља: »Буди Бог с нама, шта му би под старост!« ]У!илорад Ј. ЈМитробип;

Т И М У Р - мирца схафи „Ко руше^ћи оеОе диже, „Срама, клетве бере плод, „Гнев божији њега етизке, „А проклиње људоки род." Тимур елуша речи ове, Разлеже ое пеоме звон, И пеоника ееби зове Пред зла-кени, крвав трон. И песника пред њим етзо, У Тимуру Оеени крв: „■Ја оам чуо, шта си пево, „Каје ли се ропски црв ?" „„Да ое каје? А оа чега ? „„Песма ми је Оожји глае. „„Хсћеш живот? Ево њега, „„Над њиме ти етоји влает. ,,„Та и дивљи тигар уме, „ „Да учини жи^ћу крај; „ „Ал зар Тимур не разуме „„Путе елаве и њен ејај?"" Смућен Тимур речи слуша И пружи му претен евој: „Иди", рече, „гнев ме куша, „да угаоим јкивот твој." Ал та пеема њега гони Дању, но-ћ-у, кроз сав век, У ушима увек звони Пееникове пеоме јек.