Звезда

Стр. 294

3 В Е

3 Д А

Број 37 и 38

И ти што гладоват' никад ниси мор'о Што ти Божић беше еваког дана окоро... Родио ое Хриетоо!... •Јеот, Христоо ое роди данае К^ог сввт цео свуда олави; Ал још нису овај Ј^Јнак Прославили људи прави. Тек кад што је Хриотос. рек'о Испуњено овуда буде, Тек кад време — екоро време Роди друге — праве- људе, Онда "ће се — не овако То 'ћ.е много боље бити Онда ■ћ.е се к 'о што треба Овај данак проелавити... Шабац, 1897. ђлад. Сшанимиробић. СТАРИ САМАЦ (БОЖИћЊА ПРИЧА) НЈ^«' Шуми, хуче, звижди, бурни децембарски ветар; колутају се праменови крупнога снега; а мраз све јаче стеже као да наговештава да се ноћ ближи. Враици се шћућурили на стрејама, замишљено гледе преда се и по кад кад тужно зацвркућу. У то доба промаче улицом стари самац, господин Мика; отресе обућу пред вратима своје одаје и уђе унутра. »У— ху, ала је зима«, рече он полугласно, и задовољно погледа на загрејану пећ. За тим скиде шубару и зимски капут; протрља руке и приђе прозору. Добовао је неколико тренутака ирстима по замрзнутом окну и онда седе крај стола. » Ја, баш мраз!« поче он да разговара сам са собом и набра обрве. »Ал' нпје се ни чудити; ту је и Божић.. Ал' гле, збиља — ја и заборавио, па вечерас је бадње вече. За то ли је стара вештица запалила кандило?! Е, честитамо, господине Мико, честитамо. Честитамо ва.м педесето бадње вече; у здрављу да још толико дочекате!« И као да још хтеде да се тако сам собом забавља, али му поглед нехотично паде на огледало и он устаде. Нешто неодољиво вукло га је огледалу. Провуче прстима кроз разређену косу; поглади дугу браду; зави леви брк и, више клањајући се, приђе огледалу... Бледи сутон мразовитога вечера падао је кроз прозоре и мешао се са руменом светлошћу, коју је кандиоце из угла расипало. Господин Мика загледа се у огледало. И ако се јутрос чешљао на огледалу, сад му се нехотично наметну мисао: је ли он то?.... Ова рејава коса; ова проседа брада; ово набрано чело; ово?... Он се трже и одступи од огледала. Нешто тешко осети у грудима и стаде

ходати по одаји крупним корацима. Јест, он је то... А у мислима својим види себе у двадесетој години. Ни браде ни бркова. — Слика се мења, и он се виде у тридесетој години ! Дуга црна брада, лепи пуни бркови. — Четрдесета. Озбиљан човек, са две три седе. А педесета? Врата шкрипнуше и на вратима промоли се чупава, седа, глава. Ту је служавка господина Мике, коју он тако радо називаше »вештицом.« »Молим, покорно, је ли по вољи лампа? Господин Мика и не погледа је. »Донеси!« промумла. У брзо је донета лампа и док је господин Мика ходао по одаји суморно расположен, »стара вештица« нешто тражаше по сголу. * » ТТТ та то тражиш?« запита је он после дугога ћутања и застаде. „Молим, јес.те нашли." »Јесам«, одговори он нервозно, а за тим додаде: »А шта?« »Једно писмо, ту је било на столу?«' Добро, иди!« Старица оде, а он диже са пода једно пис.мо, распечати га и седе крај стола. У писму га је неки стари друг позивао да Бадње вече проведе код њега »у породичном кругу.« *Господин Мика прелети писмо лаким погледом и заста замишљен. »Породица, породица! А шта је то породица?.. На пример, жена, деца; и на пример унуци. Па, на пример, једно је болесно, друго се кревељи, а жена виче на куварицу што јој је купус загорео. Глава ти пуца и ги мораш да трпиш. Шта ћеш! Имаш породицу!.. Али, ја, хвала Богу, немам породицу.« И он устаде. »Него имао сам и ја породицу. Имао сам оца, матер и био сам дете. Их! Боже на кад овако дође Бадње вече! Силне моје радости! Пун сто меда, јабука, ораја смокава; па мајка, ' Бог да је прости, разбацује сламу по дому и квоче , а ја се ухватим њојзи за скуте, па: »пи«, »пи«, »пи!« А шта је то »пи,« »11 и,« , 7 ии!«?« То је пиле! Дакле, господин Мико и ви сте некад били — пиле? Јест, дете, то је пиле! А и ја сам био дете.« И он и опет седе и налакти се на сто. Дотле незнани осећаји подузеше га и изазваше низ бурних мисли. »Да. тако је то! Мој је отац имао деце, а ја немам! А за што немам ? За то што се нисам оженио. А за што да се и ја као и мој отац не оженим? Нисам хтео! А што? Будалаштина!... Ето, шта ми вреди овако самовати! Боље је да ми сад десеторо пиште уз уши, него што овако седим као пањ... Лепо мени говораше покојна тетка Синђа: »Море, дете, што се не жениш док ти је време?« А ја њојзи: »да је добро оженити се и Бог биимао жену!« Како сам радио, онако и патим! А да сам се оженио — моје лепе среће! Сад би, на пример, имао троје деце. Хајде, нека се једно зове Панта,