Звезда

БРОЈ 39

ВЕОГРАД, УТОРАК 29 ДЕКШМВРА 1898

ГОД. II

ИЗЛАЗИ ушорником, чешбршком и недељом -«►ЦЕНА: за 1 месед 1. динар или 3. круна Претплату примају све поште у Србији и иностранству

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Претплату треба слати : ШТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Ненлаћена ннсма не нримају ее

Рукописи не враћају се. УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ УЛ. БР. 9

ГВГОТ 10 ЈГГЕ>. Д.

У редник: Јанко ЈУ1. Тјеселиновић

ЕРОТ ±0 XII 5 . Д.

ПОКАЈНИК -АВГУСТ ФОН ПЛАТЕН -«■- Страшна бура беони, нсћ. се тамна хвата, О, ви овети оци, отвор'те ми врата. Пустите ме код вас да починем клон'о, Док не зовне с торња на јутрење звоно. А тад нек ми даде ваш манастир бедан : Једну ризу црну и саркоФаг један. И -ћ.елију худу с четир' зида гола. Ја сам некад им'о овог света пола. Та погнута глава, што за постриг моли, Увенчана беше с много круна холи' На слабоме пле^у, што пред вама клања, ~ Хамерлин Је"~бИгг^-етдаГТјарс1ВДг"звања. Пред емр-ку сам себе о беемрЉ.у вар'о, А сад ерушен падам к'о и царство етаро. ј/Тилорад Ј. ј/(итро6ић.

СРЕЋА ИЗНЕНАДА написала Милка Гргурова. У Београду има доста великих кућа у којима су дворишта читаве улице, са обе стране изидани мали станови, »соба и кујна« па и на самим Теразијама има такових кућа доста. У једном од такових станова живела је и нека удовица Маца, са својом ћерком Милицом. Маца је туђ посао радила, а ипак је своје дете шиљала у школу да што научи. Желела је да јој кћи буде учитељица. Бојала се сирота жена, да јој не мора и кћи са својих десет ноката зарађивати свој хлеб насушни. Јер она јадница скоро ослепи од тешког рада. Најфиније везове израђивала је и то ноћу кад је била најдоколнија, те тако мало по мало поче и вид губити.

Али на њену велику жалост кћи јој не имађаше дара да се спреми за учитељицу. И тако је мораде дати у женску радену школу, из које су до сада многе ваљане раденице изишле. Милица је изабрала посао за очи најтежи: »бело рубље.« Тај је посао најрадије вршила. Маца се Богу молила да јој Бог одржи очи, бар дотле, док јој кћи не узмогне сама заслуживати. Јер шта ће од њих бити ако пре времена ослепи? И Бог је чуо њену молитву. Таман је Милица свршила школу, и добила као вредна раденица шиваћу машину, те почела зарађивати, кад јој јадна мајка изгуби сасвим вид. Могла је још само назирати по неке предмете по соби. Маци беше веома тешко што јој мораде и кћи ноћу радити те унропашћивати очи своје. Она је сирота мислила да сваки мора њеним трагом проћи. И често је говорила својој кћери: — Чувајдете моје, своје очи.не знамо их ценити док их имамо, а кад их изгубимо, онда их горко оплакујемо. Милица је била добра девојка, била је и лепог узраста, имала је прекрасне смеђе очи у којима се огледала њена добра душа, она је своју мајку обожавала, и увек говорила: — Мајко моја, све си за мене жртвовала: неодспаване ноћи, своје здравље; никада се ниси знала одморити од свога рада, дала си ми живот, па и очи своје, како да ти све то вратим? — Буди увек добра и скромна као што си, па си ми све вратила. Милица је такова и била. Материна воља била је њој света. Никада јој се ни у чему није противила. Ништа није учинила што прво своју мајку није запитала. Па ипак имала је неку тајну у срцу, коју није ни самој себи смела признати. Често би се занела својим мислима кад јој је мајка спавала, а она ноћу још радила. Суза би јој се у оку заблистала и тешко би узданула. Али дању, нит би јој ко сузе видео, нити уздисај чуо, увек је била са с.ваким мила и весела. Беше то у недељу баш пред сами Божић кад Милица мораде изаћи да однесе свој рад који је довршила те да за њ добије новце.