Звезда

Стр. 308

Мајка јој оста сама код куће, седела је и мислила, та друго шта и није могла чинити кад није ништа видела. Мислила је о својој ћерки, како ће она своју младост провести радећи тако дан ноћ непрекидно, и дворећи њу слепу. Како би срећна била мајка, да јој нађе добру прилику па да је уда. Била би своја домаћица, знала би да неби своје дете оставила саму без одбране у потпоре после смрти своје. А осећа не само да су јој очи пропале, но да јој је и здравље попустило. Тако удубљена у мислима, наједанпут се трже, кад неко закуца на вратима. А како врата беху забрављена, устаде лагано, узе свој штап и одмили до врата да их отвори, и не питајући ко је. — Та ко би други могао бити до њена ћерка Милица. Али како се јадница трже кад неки крупни мушки глас назва Бога. — Она мало несигурним гласом одговори. — Бог вас помогао! А кога тражите? — Вас, госпо, тражим. Зар ме не познајете? Та ја сам ваш комшија, Јова Биберић, бакалин. — А да, извините, не видим, драги комшија, вид ми је са свим пропао. А вас нисам одавно ни чула ни видела. — Тако у разговору уђоше у собу, и понуди га да седне. — Па знате како је, рече Јова, сам сам, не могу никуда, немам домаћице, а деца су мала треба их намирити; научила су да их ја и обучем, да их надгледам, као што је чинила и њихова нокојна мајка. На млађе се човек не може ослонити. — То је истина! За вас је врло тешко, срећом што вам је дућан у вашој кући где седите. — 11а то је сад моја кућа, купио сам је пре неколико месеци. —- Е да, то нисам знала. Па нека вам је сретно! — Хвала, комшинице. Па его видите посао ми 1 добро иде. Дућан сам за ово кратко време још проширио. Сад би ми требала још само жена у кући. — Па лако ћете се и оженити. — Боме не знам како ће с тим ићи, мало их има, које би хтеле на Децу поћи. А моја су деца још мала, једном четири, другом две године. Ту треба још материнске неге. Па за то сам рад да узмем ваљано чељаде па ма била и убога сиротица. За тим мало поћуташе обоје. — Па онда опет настави даље: — Видите драга комшинице, дуго сам мислио где да нађем тако створење које би се својски свило око деце моје. Да буде деци мајка, а мени добра жена и домаћица. Па ето једва је нађох. Већ има годину дана како гледам госпођицу Милицу, вашу ћерку. како вас негује, како вас пази а међу тим врши свој посао. Кад иде улицом не звера вам она којекуд, већ гледа преда се, и за оним за чпме је пошла. ГЈа сам помислио хајде да окушам срећу. Ми смо некада добро и живели, док ми је покојница жива била. Често смо се и састајали, а ево, од ове две године како она сирота умре, не знам да ли смо се и видели који пут?

Број 39

— Бо'ме и нисмо мој комшија, нисте нас од оно доба баш ни једанпут походили. -— Ех опростите ми, али сам тим више на вас мислио. А сад, баш хоћу да вам кажем без околишења: дошао сам да у вас заиросим руку ваше кћери Милице. Сирота Маца, и ако је одмах из првих његових речи опазила да ће јој кћер запросити, ипак се мало збуни, те после кратке почивке одговори: — Ја немам ништа против; ако и моја кћи пристане, онда вам ја дајем сво! маторински благослов. — Е добро дакле, а ви питајте вашу ћерку, која ће, уверен сам, нристати кад је ваша жеља. Колико ми је познато још се вашој вољи није противила. А за опрему моја је брига. Јадној Маци чисто сину лице од радости па одговори. — Моја је ћерка и заслужила срећу. Она је добро и послушно дете. Ха, ево чујем је баш где долази. —- Јова брзо устаде, па рече тихим гласом. — Идем ја, а ви је на само испитајте, па ако буде суђено Ех, збогом остајте! — Тако се Јова сусрете баш на вратима са Милицом коју поздрави, а Милица га отпоздрави па онда зачуђено за њиме ногледа. А кад уђе у собу, запита своју матер: — А од куд тај тврдица овде? Та није нам прешао прага, од како гаједном замолих, кад ти мајко оно болесна беше, да ми позајми десет динара, да тп лек куппм. А он ми рече: »Немам!« Од то доба нисам га ни ТГогледала, а томе има скоро две године. — Е шта ћеш дете моје, одговори Маца мало збуњено, времена се мењају, па и људи. Онда је био ваљда тако рђаво расположен, а данас — ето видиш — данас дође да те запроси за жену. — Зар он ? — узвикну чисто поилашена Милица. Па шта си му ти мајко одговорила? — Да би те радо дала, ако ти — -— —- 0 не мајко, никада! Зар за човека да пођем, који нема ни мало срца, ни душе, који ме је могао гледати обливену сузама, кад га замолих за десет динара, и кад му рекох да од тог лека зависи живот твој! - Дете моје, немој га тако нагло осудити, можда човек није имао у онај пар. — Ето видиш, да је он тако без срца, п тврдица, као што ти велиш, зар би хтео поред свога лепог имања, па још и млад и угледан, узети девојку сироту, па још и опрему да јој даде. — На част му мајко све, па и његово имање; волим до века сиротовати, него њему у чему год биги обвезана. Јадна моја мајко, ти би прва осетила његову милошту. Бадавајој је мајка доказивала како би спокојно умрла кад би њу пребринула, кад би знала да је у имућнијој кући, да не мора до века туђа раденица бити. Најпосле зачуди се њеној упорности, те је запита:

ЗВЕЗДА