Звезда

Број 39

3 В Е

3 Д А

Стр. 311

Кад су излазили из играчкога дома, видели су око клупа у башти једну гомилу. Неко је викао и јаукао иза гласа. Неколицина се људи ужурбала око тога. Из мале кућице, што ту стојаше осветљена лампионима, трчао је дечко у белој кецељи са чашом воде у руци, без подноса. Иванов и Коњурин пођоше да виде шта је... На песку је лежала у истерији, млада, кицошки одевена дама. Она је плакала, викала и смејала се. Свет се постарао да је освести. То је била она иста дама, коју су руски путници видели у салону, где залаже своју бразлетну кајишару. — Јеси се изиграла, матушко?... Зар дотле дође?.. Па добро је кад већ лежиш... ТТТ та би ти ми!... рече Коњурин. Дошавши у Монте-Карло на колима, наши путници нису знали куд се иде на жељезницу. Глафира је морала питати оне, што туда пролажаху: •— Ља гар? Уе ља гар? Ља стацијон? Показаше им куд се тамо иде. Они опазише како понеки већ трче, и помислише, да то мора бити због воза. Потрчаше и они уз остали свет. И трчали су тако подалеко... Али, пред њима се најпосле затворише једна врата и они застадоше. — Никола Ивановићу! Па шта је ово? Ови не пупЈтају... Та ми ћемо закаснити за последњи воз... говорила је у страху Глафира Семјановна. — А закаснићемо? тако нам и треба, госпођо... Ноћићемо ено онде, у травици, за све наше глупости, одговори Коњурин уздахнувши. — Будале треба учити памети, те још како ! — Не, не, ви како год хоћете; али ја ћу на травици... Неће ми се да два стана плаћам: један овде, а други у Ници. И шта би то најпосле значило? Скинули су с нас седам кожа у овим салонима, па још и два стана да платим!... Не, — на траву, или на скамију. Хоћу да се казним за неупутности! Пред затвореним вратима нису они сами стојали; било је ту и другога света. Глафира се нешто устумарала, и свима се обраћала својим питањима, без везе, као на пример: — Ме каман дон?.. Ну вулон сјур ља гар... Ље дерније трен... Ну вулон партир а Нис, а овде затварају врата! У е ља гар? Нађе се људи те је умириваше. Један младић, са зеленом капом и црвеним рукавицама, старао се да јој објасни француски, да ће они стићи, да су ту затворили врата од машине за кретање, да ће се машина одмах подићи горе и тада ће их пустити на врата ; али Глафира то није могла у оној журби разумети. Врата покретне машине се најпосле отворише. Глафира Семјоновна домча мужа за руку и увуче га у вагон, узвикујући му: «брже, брже.» За њима скочи и Коњурин. Вагон се брзо напуни и стаде се спуштати. — Боже мој! Ово је, асансер ! Ово је покретна машина узвикну Глафира. — Ми нисмо погодили куд треба. — Стој! Стој! дрекну Николај Ивановић момку, који креташе машину и стеже га за руку. — Ми идехмо на воз. Гар... Гар... Трен.... Али машина се није зауставила.

— Фу! Ово је права несрећа!.. Куда ли нас спуштају!... Не треба нам... Ми никуда нећемо... Ми идемо у Ницу, у Ницу... Глаша! Та преведи овоме ћелоњи да ми морамо у Ницу!... — А шта се ту има преводити, кад нас у дубине земаљске спуштају! Изволи после оцавде изићи. — И то је све са тебе!.. корео је муж Глафиру Семјоновну. — Е, гле сад? А што баш с мене?... — Па ти си ме увукла за руку; ниси ни распитала добро куд се иде, а овамо ме вучеш! Иване Кондратићу, шта да се ради? Ми би трабали ићи у Ницу, возом, а овамо, Бог те пита, куд нас спуштају. Коњурин седи сав погружен. — Све је то мало према гресима нашим! одговара он. Онај, што креће машину, цепкао је билетиће и наплаћивао по пола франка за вожњу. — Шта? за вожњу? На силу нас спуштате и још да вам платимо ? виче набусито Николај Ивановић. Не дам ти ни пребијене паре. — Ма15, гаопзјеиг... (Али, господине) поче момак. -—■ Марш, марш! Не пружај руку, или ћу те мазнути! Ми хоћемо у Ницу, а ви, ђаво би вас знао, куд нас вучете! Мерси... Ни паре... Машина стаде. Врата се отворише. Глафира погледа па рече: — Подај му, Никола Ивановићу, подај... Стигли смо где треба... на жељезницу... Ево пруге... Ево станице и касе жељезничке. Подај! — Ама, шта да му дам, кад сам све до крајцаре изгубио ? Подај сада ти ! Глафира Семјоновна даде момку два франка и пожури на касу за билете. Воз је већ пиштао и приближавао се станици. Фењери на локомотиви сијају, као два огњена ока. — Ко би то знао, да ћемо доћи овде... на воз, у покретној машини, говорио је љутито Николај Ивановић. На два-три минута за тим, они су већ седели у вагону. (НАСТАВИЋЕ СЕ)

ј08ерн моотет Ф I Било је већ осам и по месеци од како је отпочета партија. Хе, децо моја, то је била партија! Нико сеживи не сећа да је икада било тако што. Први пут су тада два најславнија и најчувенија играча ступила у борбу и то први пут морало је бити и последњи пут. То је била јединствена борба у којој се Том Пени борио против 1Донатана Пима, Енглеска против Америке, стари свет против новога. Са обе стране Атланскога Океана сатрше се лепо новинарски известиоци,