Звезда

Стр. 14

3 В Е 3 Д А

Број 2

— Али Колет неће моћи да пређе сто четрдесет миља за десет дана. — Ни за петнаест! Бавићемо се дуже. — Напустићемо кућу за читавих шест недеља! — Ама па и то ће бити свега једном у целом нашем животу. — Нек иду шест недеља! — Увек ћемо бити на своме добру, на нашим коколима и са Колетом. — А ја ћу метнути све потребности у једну велику котарицу. — А у петак јешћемо лука и куваних јаја. Права деца. Г. Колас беше узео к себи свога синовца, кога од мила зваху Коле; Коле наравно Колас, али га тако зваху и с тога, да би га разликовали од стрица. Беху га тако брижљиво васпитали да је он научио правити разне посластице. Дечак овај могаде се назвати добрим посластичаром. Сем тога тако беше обучен кућевном послу, могаше му се оставити кућа за шест нецеља. А ова ће једном и припасти њему, пошто Колас и Филомена не имађаху деце. — Ми се волемо као првог дана, говораше она; али је ово са срећом већ четрдесет пета. Изгледала је као да јој није ни четрдесета. Беше врло лепа и још пријатна изгледа. Њом дисаше доброћудност и веселост. А што се тиче Коласа, њега сви вољаху у Лориену: деца због тортица, а старији због његове часности, живости и наивности. Говораху о њему: »Божја овчица«. Најпосле дође и онај жељени час. На дан пре поласка пописиваше се где се шта има, а у очи самог дана поласка одстојаше у цркви службу, коју Филомена приреди; па онда одоше и поздравише се са пријатељима својим. У понедељник изјутра Колет би упрегнут у кола; Колет добро отимарен, кола добро опрана, дењци добро увезани. Грлише и љубише Кола по неколико пута, попеше се полако, ошинуше коња и одо- т, е. Али Колас, пролазећи кроз пусте улице, јер беше тек шест часова изјутра, не могаше се уздржати а да се више пута не осврне, док најзад не зађе у шеталиште маленог замка. Првих дана путовања све би добро, а и последњих не беше сувише рђаво. Бављење у Вану имаде много насладе за Филомену. Походи цркву Сен-Патерна, цркву Мене и присуствова >служби у катредалној цркви СенПиера. Тамо, први пут у животу, чу оргуљу. Рен јој се много мање допаде. Она с правом пресуди, да је саборна црква Сен-Мелани много мања но она у Вану. Судница је веома задиви, али код ње главну улогу играху цркве, те она варош која има најлепше цркве за њу је краљица осталих вароши. Она запиткиваше све образоване људе, које успут среташе, о црквама париским. Тамо их има на туцета. Нарочито јој говораху о НотрДам-у и о Сен-Сиплис-у; али има их сем ових још ваљда четрдесет и то врло лепих! На пример, Паризу само недостаје море. Сена, и ако врло лепа, не могаде то на докнадити. Она не бејаше можда шира од Скорфа код кауданских бродарница.

А Колас хоћаше видети смотру, коју је император извршио на Марсову пољу: две стотине добошара, који грме по заповести једног јединог добошарског старешине. Имиератор беше његов човек. Он би радије волео краља; али како краљ беше мртав, он је био и душом и телом уз императора „који подиже олтаре". Он ово у Лориену не говораше јавно, због своје трговине, али сада између Мајена и Алансона, сам у својим сопственим колима са Филоменом, он даваше слободно ток својим мислима, и његово мишљење може се укратко изложити: „Живео император, пошто је он сада, по несрећи, краљ!" Али видите, пријатељу, узалудно је да муж воли своју жену и да жена воли свога мужа, када су њих двоје осамљени читавих двадесет дана; а када су још дотерали до педесете, то је ^гграшно; сви предмети разговора брзо се исцрпе. Узалудно је осећати се срећним, видети свет; ништа не личи тако на једну нормандску равницу, као друга нормандска равница, особито када човек има обичај да цени поље са гледишта дохотка у житу и јабукама. Узалудно је штедети Колета и све више и више умањивати заиру; он отпочиње бивати страшно уморан, сирота животиња; а Колас се свако јутро пита, прежући га, да ли не би добро било дати му два до три дана одмора. Филомена одговара, смешећи се лако, да би два до три дана у Мортањи, —• чија црква упоређена са Сен-Патерном ванским или Тусеном .ренским изгледа као кошара, — били самртно досадни. Малени караван невесело иде унапред избројаним корацима. Колет спустио уши, Филомена проба да заспи или зева да вилице разглави. Колас само звиждуће. Сваки час силази „да се разоноди", па се опет пење „да се поодмори" и опет силази, милује Колета и гледа да ли је знојав. — Да не иде доста полако? Дува му у ноздрве. Даје му парче хлеба и то свога сопственог. У осталом он је изгубио апетит. Непрестано тврд хлеб и хладно месо је жалосна гозба једног посластичара навикнутог на слаткише. Скренуше им пажњу да у Версаљу има нека врло дивна палата. — А црква? питаше г-ђа Филомена. — Ох! та цркве су сасма обичне. Прођоше између великих степеница и рибњака, видеше једно крило палате изнад Оранжери-а. — Гле! рече Колас, кућа није још свршена, нема крова. Зауставише се у дрварској улици, да ту одморе Колета; али не видеше ништа друго сем гомиле с дрвима за гориво и кирш.шске крчме. — Версаљ! па то није Бог зна шта. Поплочан пут страшно их трускаше. — Ама у овој земљи, рече Филомена, и не знају како се поплочава. Да су дошли у Лориан знали би шта значи поплочати. Већ поодавно они престаше називати Бога мимопролазећим; јер им ови не одговараху. Ова их немарност јеђаше. — Какво дивљаштво! зар ми сви нисмо хришћани ? Почев од Севра сусреташе се са многим колима повртара, који се враћаху са трга.