Звезда

Број 4

3 В Е

3 Д А

Време је било дивно; ваздух је био чист и свеж да сам га, чини ми се, осећао како ми кроз поре на кожи утиче у тело и крепи ме; па онда то путовање у тако оригиналним приликама имало је нечега што је раздрагавало моју детињу машту. А чнни ми се и сама помисао да ћу се још тога вечера састати с Лили и после живети непрестано у њену друштву, (тако сам бар тада веровао) билаје довољна, да заборавим на све остало! Те вечери, или још боље, те ноћи, стигнемо у град, у којем је све друштво заноћило. Кад сам се видео са Лили (она је с матером била сам.а у једној собици), грљењу и љубљењу није било краја; љубила ме и њена мајка; али после тог првог излива осећаја, мајка ми њена рече, да сам врло рђаво урадио што сам отишао од своје куће и своје мајке, и, тако рећи, нареди ми, да се одмах сутра вратим кући. И ја и Лили бунили смо се на то, и уверавали је како се ја више не смем враћати, сем ако је баш њена жеља да ме мој отац убије. Убрзо после тога почеше долазити друштвени чланови да ме виде; жене ме љубљаху, а људи се осмехиваху на ме. Директор ме, смешећи се, запита, да ли сам се баш чврсто решио да ступим код њих у друштво, и ја му рекох да јесам. Он се онда, и даље смешећи се, обрну осталима и поче нешто шапутати с њима. То је тако трајало више од једнога сата, а после тога опет остадосмо сами. Ту ноћ спавао сам у њиховој соби. Сутра из јутра, ја сам још спавао, кад ме њена мајка узе будити. »Хајд устани« рече ми: »дошао један господин по тебе.« ГЈрво ми паде на памет отац: дознао је куда сам отишао, па догаао да ме врати,« и смртни ме страх обузе. Обучем се и изиђем. У ходнику место оца затекнем једног непознатог, старог господина. »Дакле то је тај јунак« рече он кад ме угледа: »Лепо си почео, брајко, лепо!« настави затим оштро ме гледајући. Ја већ видех шта је. »Имаш ли још каквих ствари осим тога'што је на теби?« »Немам" одговорих му ја. »Онда хајд одмах са мном; реци лепо збогом твојој Дулчинеји, па хајде.« »Ја нећу кући« рекох му одлучно (мислећи да ћу га тим можда заплашити), ја, хоћу овде да останем«. »Шта кажеш?« грмну он: »одмах да си се вукао овамо!« »Нећу!« још упорније викнем ја. Он онда приђе, ухвати ме за руку и поче ме вући. „Ја нећу, ја нећу" дерао сам се и почнем гтлакати. Али он ме је и даље вукао. У то Лили, која је гледала све то, притрча, ухвати старог господина за крајеве од капута и почне га вући. „Пустите га, нустите га« викала му је она, плачући са мном заједно. ГЈа кад виде да јој то не помаже, она онда поче викати мајку. И мајка јој одиста приђе, али... да њу одвоји од нас. Кад то видех плач ме поче загушивати; још неколико пута викнух Лили, па кад видех да ми то ништа не помаже, а да су ме оставили мојој судби сви они,

који су ме синоћ љубили и миловали — то јој се и ја предадох. После четврт сахата био сам смештен у једна поштанска кола, и опруженим касом запрегнутих коња враћао се кући. Стари господин био је полициски чиновник који је, извештен о моме бежању, имао да ме задржи и да ме врати кући, а што је он, као што сте видели, савесно и извршио. Ето, дакле, тако се зачела и свршила моја прва љубав.

ПЕСНИК А. С. ПУШКИН - - ■Ф' Док-пееника не позове На пир овети Аполон, У Оолове и у бриге Малодушно тоне он. Дотле овета лира 'ћ.ути, Душа сања хладни оан, Ништавији по ото пути Од евег евета он је сам, Ал' кад песник о неба чујеСилног бога свети глае, Песма тад му одјекује Ко клик орла поврх нае. Тад му громом пеома груне, И не види овај евет, Тиранина пеемом куне Што елободу епута клет. Препун туге песник јури У дубраве зелен хлад, Или е пеемом хита бури, Ту о таласом етвара склад. п. Ј. 2. имиШријебић Ф ГДЕ ПОШОРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. ЛзЕЈКИНА —■ф"(Наставак) XXXI Ручни пртљаг предаде се станици на. чување. Николај Ивановић се надима, Глафира ужива, а Коњурин тешко уздише и чини напомене. о томе, шта његова жена у Петрограду ради. Стигоше већ и до машине, која диже