Звезда

ч

Број 4

више она је могла и то иотврдити, истина с мало жалости, да је млади студент, кад прекине за часак рад свој, гледаше исто онако равнодушно као кад гледа нпр. билијар или кривину лула код гостију. Она ништа није тражила, и ничему се није надала. Само догод је он био ту у хотелу, онаје осећала као неко струјање топлога ваздуха око свога срца. Често би своје јунонске очи управљала ка тој сагнутој глави; хтела би само да додирне ту густу и лепу косу студентову, а при том није опажала, да се из те њене нежности порађало једно друго задовољство, као задовољство какве уседелице, која ласка своме брижномљубимцу. Она мишљаше, да матерински осећа према младом зналцу. Она мујежелела све успехе и сваку срећу: он ће постати професором — мишљаше она. По том га себи представљаше, како у музеуму стоји на једном амфитеатру са црвеном пантљиком и црвеном краватном и држи своје предавање говорећи чудне ствари о носорозима и жирафи. Тако је то трајало целе зиме и г-ђица Олимпија беше срећна. Али једно вече студент не дође, па ни сутрадан, па ни прекосутра, па ни целе недеље. Био је већ почетак маја месеца, те пријатне и већ млаке вечери већину путника задржаваху на тераси. Г-ђица Олимпија је зацело била изложена муци, али ипак њена туга немађаше никакве горчине. Нека се промена — свакако срећна — морала догодити у судбини младићевој. Она је сањала, како је он сјајно положио испите, како је сад добио службу, којом се ослободио од тешког посла, превођења на брзу руку са енглеског језика. Она је зацело жалила, што њега нема више ту пред њеним очима. Али, шта? Такав је живот. Идуће недеље око десет часова у вече падаше бујна пролећна киша, те путници из најудаљенијих крајева морадоше ући у хотел. Касирка је била у великом послу издајући заповести момцима и ударајући више пута у звонце. Била је нешто ослабила, и тек што викну: „Хиполите, две метвице с водом... Обиђи седми сто....", кад одједном угледа студента. И ако' је био у истом оделу, у коме и пре кратког времена, ипак јој сада изгледаше лепши и као младошћу украшен. И госпођицу Олимпију нешто јако штрецну посред срца. Млади човек није више држао испод руке књиге и хартију, него руку ј едне лепе девојке, која је била тако млада и свежа као велики букет љиљана, који је поносно у руци држала. Имала је зелене очи, усне отворене и подебље, изглед мало дрзак, хаљину танку с великим црвеним пафтама, а сламни шешир са булкама ватрене боје. Обоје седоше подалеко од контоара, пијући пиво на крају једног стола: он стајаше крај ње и нешто јој полако говораше, а она се само осмејкује. Кадје киша престала, они се дигоше и одоше са не знам каквом живахношћу и каквом лакошћу у ходу хватајући се испод руке пуни радости и у души и у срцу. И тек тада сирота касирка, на коју ни један поглед млади човек не баци, увиде, да га је волела из љубави. Груди јој се тако јако надимаху, да јој јелек попуца. Она уздахну дубоко и тешко, налик на уздисај

Стр. 31

какве трудне жене. Она осети, да се њен мали ћутљиви роман већ свршио и да други не може више имати. Пренеражена и као убијена она гледаше како крај ње падаху сузе, а и не сумњаше, да те горке сузе падаху из њених очију. Време је прохујало. Г-ђица Олимпија још влада за контоаром у штацијоном хотелу. Али досада њенога живота сада је тешка, јер јој се срце свагда стегне, кад погледа мраморни сто, на коме је пре радио, поред кафе бледи плавооки студент. Него, поред све те туге, она не омршави; она је све више и више бивала импозантнија, и када неки стари гост говораше о сличности негдашње лепотице са Маријом Антоанетом, нови се гости чуђаху. Један од њих, један „којијепрви обукао нове рукавице из стоваришта новитета" усуди се чак, да једном рекне — младост је изгубила поштовање —• „да због касирке чешће помишља на Луја XVIII, оног Луја XVIII на новцима од сто суа, и да г-ђици Олимпији недостаје само пудрована власуља, реп од хаљине и еполете." п. Л.

ЗАНИМЉИВЕ СИТНИЦЕ

Исток и запад. — Исток и запад разликују се један од другог, па су и обичаји на та два краја различити. На Истоку људи брију главу а пуштају браду и бркове; на Вападу наггротив брију браду и бркове а пуштају косу да расте; на Истоку једу прстима а на Западу виљушкама; на Истоку прекрсте ноге па седе на земљи, а на Западу на узвишеним столицама; на Истоку људи носе широке, дугачке и шарене хаљине, а на Западу кратке, црне и сасвим узане; на Истоку сматрају за увреду кад некога дочекају гологлави, а на западу то је почаст; на Истоку пишу с десна на лево, на Западу с лева на десно; на Истоку говоре тихо и полагано, на Западу гласно и брзо; на Истоку људи имају по седам жена, на Западу једва и по једну; на Истоку се жене умотавају и крију лице на Западу и с голим грудима иду; на Истоку не пију внно и не једу свињско месо. на Западу без тога нема части; напослетку, на Истоку живе Мусломани. а на Западу Хришћании. Дворска будала. У средњем веку није било владаоца који није имао свога дворског будалу. Међутим, грешно би било мислити, да су те будале биле обични лудаци; напротив то су били најпаметнији људи у целој држави. Владаоцу је било врло лако наћи стотину министара, ако је хтео, у својој држави, али за будалу се тражио само један човек. Према томе види се да је тај човек морао много вредети. И, збиља, те дворске будале беху људи врло оштроумни и досетљиви. Њихове шале беху пуне духа од којих су бежали сви око владаоца, што имађаху какав грех на души. Доста пута су и сами владаоци осетили жаоке својих будала, јер они ни њих нису штедили. Између многих примера да наведемо овај. Будала Алфонса неапољског имао је књигу у коју је записивао имена свију дворана, што су какву глупост

3 В Е 3 Д А