Звезда

БРОЈ 6

БЕОГРАД, УТОРАК 12 ЈАНУАРА 1899

ГОД, III

ИЗЛАЗИ уШорником, чешбршком и недељом

ЦЕН А: за 1 хлесехз; 2. динар нли 3. зсрзгио, Претплату пршају све поште у Србији и ииостранству

ЗБЕЗДА ПОРОДИЧНИ лист

Претплату треба слати : 1ЈЈТАМПАРИЈИ ПАВЛОВИћА И СТОЈАНОВИћА Не«лаћена тшсма не цричају се — тРукопиои не враћају се. УРЕДНИШТВО СЕ НАЛАЗИ У ДУБРОВАЧКОЈ У/1. БР. 9

хо пр.

У редник: Јанко јУТ. јђеселинобић

ЕРОЈ 10 ПР.

1895.

СТРЕЛЕ —«•Када лахор душе благо, Кад ое чује морска хука, На те миели твоје драго, Артемидо алаторука. Кад е' у море еунце крије, Мееец небом заталаеа, На те миели твој Илије, Артемидо витостаеа. На те миели зором раном Кад ти еветли имењака, На те миели белим даном, Кад еја врела еунца зрака. Кад рашири поно-к крила, Сваки елатки еан борави, Санка нема, душо мила, Душа му ее тобом Оави. И ако му еан еавлада Уморене трепавице, Са њиме еи, дево млада, У ену љуби твоје лице. И милује влаеи твоје, И е тобом ее разговара, У ену ре^а жеље евоје, И пееме ти у ену етвара. Немилоена ти си Оила, Авгедина* хитро лане, Страшно си га наградила, За болове и бесане. И за љубав и за жуди, И за енове слатке целе, По еред срца, по еред груди Згодише га твоје етреле. Тешко рањен нежно тепа: „Шта учини цвеће моје?" Артемидо жено лепа, Те су етреле очи твоје.

Јелена.

ПОПИНО ПРАСЕ —-©■Ко се не би сећао својмх прошлих дана, ма и не били баш са свим пријатни! Нема младости онај, ко нема успомена. А ко је ђаковао, знаће, да је то најведрије време живота; тада се безбрижно гледа унапред и не помишља нико да ће кадгод наићи сломљена старост са ишијасом, ревматизмом, ћелавошћу и многим другим својим трабантима. И ја нисам изостајао иза својих другова, и ја сам имао идеале осветљене ружичастом светлошћу. Данас догађаји живота и године затрпали су заборавом то лепо доба ране младости; данас нам нова мода и већа пореза задају већих брига; по који пут само што блесне из прошлости каква светла слика, коју проза данашњип,е брзо прогута. Ја кидам један листић из своје записнице прошлости, да изнесем како смо и ми ђаковали управо ђавовали.

Сунце.

Док још не знађах за другога сем тате и маме; док смо имали слушкињу, која је у кући све радила, а у шетњи са, мном представљала гувернанту, јер је била Швабица, ја сам најлепше часове проводио у врту свога оца, управо своје мајке, јер је она тај врт надгледала и неговала. По оцени тадашњих стручннх лица (ту се разуму неке мајкине тетке, ујне, прије, ближе и даље комшике) врт је био веома леп и пун разнога цвећа од раног пролећа до позне јесени. Моја мати била је љ>убитељка тога још онда за мене неосушенога, сена, па онда није чудо што је многој »прији« замакао за око »прија Кајин« (моје-мајке) «лепи човек« (ту не треба подразумевати мога оца) зеленкада шебој и много друго цвеће и егзотично гнибље гато је расло у густим бокорима као у каквој харемској башти благога поднебља топле Персије. Многаје прија зажелила да има, ма и на недозвољени начин, што год од тога цвећа. И ја чим сам прешао у гимпазију, почео сам красти расаде. Ђаво би га знао, можда је то први почетак мога ратничкога живота. Истина, тада сам се задовољавао евнушким улогама према пријиним ћеркама, којима сам, са опасношћу, да ћу извући добре ба-