Звезда

Стр. 42

3 В Е

3 Д А

Број 6

тине, крао и доносио цвеће и расаде. Али чим су то у кући приметили — отац ]Ле је добро истукао а мајка закључала башту.... Прошла зима — настумило пролеће. Свако се наслађује чаробношћу његовом; свако жели да има у башги, или бар у саксији ма и мамо зеленила и мирисава црећа, које нам пролеће тако издашно пружа. Није, дакле, ни најмање, чудно што је и наш катихета имао исте жеље, ма да је прекомерном гојазношћу својом изгледао да се много више интересује за какав добар ћевап или аласку чорбу. Док је била зима није ме никад хтео ни погледати; чим је наступило пролеће, он се преобрази: неколико ме 1 је пута испраћао са речима — Поздрави, Радо, оца и реци му да ми одабере и спреми мало расада од цвећа, знаш, оће поша за засади мало баштице, па би волела да добије расада од племенитог цвећа — Оћу, господин катихето, казаћу оцу, а и не помишљах на то. — А ти сад, хајд у разред. За дивно чудо што нисам имао среће код њега. Ни кад више од двојке за прва два или три двомесечја. Шта да радим? Учи, учи — па ништа. Прозове ме он, мете руке на трбух, па рекне: »Дед Вјерују" (а ја научио »богородице«). Ја онда испрсим се: »Вјерују во јединаго... вјерују во јединаго... иже од оца исходјашчаго« — а даље шапућем кроз зубе ко владика о Светом Николи, а катихета — цап двојку. Другог двомесечја опет он мени: »Дед вјерују;« ја опет почнем да шапућем, нешто себи под нос а он мени — пљус јединицу. Тада сам се решио да ништа не учим и да ни у шта не верујем. Првих дана пролећа, видим ја, он ме са катедре врло симпатично посматра. »Сад ће ме прозвати« помислих уплашено, знајући унапред шта ће ме питати. 11 нисам се иреварио. — Деде, Радо, кажи ти мени вјерују... ваљда си научио. Ја, по свом обичају: »Вјерују... вјерују во јединаго« -- а остало само шапућем. Докле сам говорио не знам, али ми се по глави неирестано врзли расад, башта, мајка, батине и т. д. Одједном ме катихета прекиде. — Доста, рече. Но хвала Богу те и ти једном научио лекцију. Доста, врло добро, управо одлично. То ми говори, а све се смешка. Одем на место, а он ми са катедре у пола гласа поссети на ранију напомену. — Кажи оцу нека изабере... знаш! — Казаћу, — а и не мислим то оцу да кажем. Дуго сам размишљао како да дођем до расада, јер у башту нисам смео, сем у вече, за време вечере да се искрадем и да прескочим филарете. Али ми срећна мисао ггаде на памет. У Топчидеру има око рибњака доста цвећа и расада у ово доба; гледајући рибе, ја ћу почупати нешто расада па ћу донети попи — да бих сачувао добру белешку. Четвртак, и ја одмах но подне кренем се, а око шест сати увече срећно приспем попиној кући.

— А, Радо, јеси ли ти то ? Врло добро, повика попа кад ме угледа... Јеси ли донео расада од куће? Ја пружим руку нуну тек изниклога биља.. — Јесам, господин катихето — Деде, Бисо, кћери, запали свећу, па узми хартију да запишеш име цвећу. Нешто ме штрецну. Шта сад да радим? Ја нисам ни помишљао на то. Најпосле, одважим се да и то издржим. Кад виде да није тако, мислиће да сам се побркао, па квит рачун. Кад кресну жигица ја остах задивљен: преда мном засја лепота попине кћери. Онда сам зажалио што нисам ставио на коцку вечеру и што нисам прескочио филарете. — Молим вас, ово је кадифица, ово зеленкада, дупли шебој, бетонија. Било је још група, али имена никако да се присетим. — Да ово није флокс? — Јес, јес, флокс, флокс! —- А ово, чини ми се, дан и ноћ? — Није... то јест: јесте... овај да, босиљак. Попа га узе и протрља руком. — Ала лепо мирише. Пошто сврших, одем кући задовољан што сам се извукао. Није прошло ни четири дана, а попа ме зове у канцеларију. — Море, Радо, да дођеш после подне и да кажеш имена цвећу... поша и Биса помешали га, па се свађају око тога које је које цвеће. Ах! Опет видети оно дивно девојче! И то можда последњи пут, јер сам стрепио да ће ме ухватити у лажи. Одох. — Ово је љубичица... ово дан и ноћ. — Видиш, Бисо, каже попа погрешно си преписала. И тако даље до краја. Ништа се није слагало са првим мојим називима цвећу. — А ово је босиљак, велим ја. — Хммм... босиљак? Да се ти ниси побркао... ] — То јест, није босиљак... — Да, да, видеће се доцније, тата! одговори Биса, држећи мени страну. — Лепо, видећемо доцније, вели подадија. — Добро!... Е, хвала, хвала, иоздрави много оца. Пољубим у руку госпођу попадију, па попа, а Биси се леио поклоним и погледам је са осмехом... Она ме задовољно погледа и истрча напоље... | Шта да вам даље причам? — Двомесечје је прошло, а мени остала петица, Али у почетку дру- . гог, последњег двомесечја, катихета ме позове у : канцеларију. Нешто сам зебао, не знам ни сам за р што. У канцеларији није било никога од професора... 0 томе, због чега су ме износили из канце- I ларије, и о гоме, због чега су ме поливали хлад- \ ном водом — нећу вам нричати.