Звезда

Број 6

3 В Е 3 Д А

Стр. 43

Доста то да вам кажем: катихета се после извињавао моме оцу и том му је гтриликом рекао да сам му доиео некакав расад, који он није никако ни тражио, под именом цвећа, а да је већи део изникао у саксијама где је био расађен ....управо изникло је попино прасе. 26. VI 88. ЈЗаса 3{. ЈЗулкобић.

М О Л И Т В А - М. Ј. ЉЕРМОНТОВ —— У тренутку тешка јада, Када душу туга мори, Молитвицу овету тада Ја на изует чеото вборим. Света оила благодатна У молитви тој ое екрива, И дивота непоњатна Из оветих ее речи олива. Са душе ми оумња опада Као да ми ое терет емак'о, Па ме крепи вера, нада, И на орцу лако, лако... 2.. Ј. ШимиШријебић.

ГДЕ ПОШСРАНЏЕ ЗРУ од Н. А. ЉЕЈКИНА (Наставак) XXXIII Пређоше талијанску границу. Чиновници на царинарници нису баш строго прегледали ствари: с тога је прелаз границе пријатно угицао на све. Расположење се увећало још и добрим и јевтиним рестораном на пограничној станици, где су сви за задовољством доручковали. Италија се дала видети на првом кораку : месо је донето с макаронама. С макаронама је била и супа, коју норучи за се Глафира Семјоновна, а тако исто и — кајгана. Уз супу донеше и бела хлеба, у облику сувих макарона. Почело је, дакле, царство макарона. — Опазисте ли ви, господо, макароне од четири врсте?... Е, баш је та Италија... поче Глафира Семјоновна. — И видесте ли, какви су им добри људи на царинарници? Нема да претурају ствари и рију по сандуцима! Знате, највише сам се бојала за оно парче свиле, што носим из Париза. Метнула сам га у ручни пртљаг, под „бутерброд" и поморанџе, а одозго је стојала и боца вина. Чиновник није хтео ни да прегледа. Види отворену боцу и провизију. „Манжата"? рече само. „Ман-

жата" одговорих му ја. А он одмах прилепи марку да је ирегледано. — И овај језикјетако лак, да сам одмах све разумела. Француски се јело зове „манже«, а талијански — „манжата". — Е, заиста је то лак језик! Онда је и нама лако. Јер, кад на пример Французи новац зову „аржан", онда талијански би сигурно било „аржанто"? пита Николај Ивановић. — Ваљада ће бити тако. Од Монте-Карла па довде, Николај Ивановић је сад први пут проговорио без једа. На њега је пријатно подејствовала снисходљивосту царинарници добар ајевтин ресторан, као и то, што се воз није журио, него је стојао на станици више од часа. — Само се франак овде не зове франак, већ лира. Упамтите то! наставља Глафира. — Да, да... Сад, при исплати рачуна ја рекох гарсону: франк, а он мени одговара: лира, лира. Значи дакле: лира! Само је коњак овде скуп. По француском рачуну плаћали смо по пола франка за једну чашицу; овде већ по .то не дају. — Е, онда значи и да је „вив л^а франс" са свим завршено! додаје Коњурин. — Да богме, да богме. Сад почиње права Италија. Видиш темељите људе око себе: не трче, не журе, на станици по цео час чекају, одговори му Николај Ивановић, који мало по мало па се са свим расположи. Зачу се звопце. Притрча носач, дочеиа онај пртљаг и стаде звати Иванове и Коњурина да иду у вагон. Он је махао главом на платформу и мрмљао нешто талијански. — Ево нас, ево!... љубазно му одговара Глафира Семјоновна. Упутише се вагонима. На платформи пред вагонима два човека, препланула лика од сунца и с великим брковима свираху на мандолини и гитару и певаху. — Виш' ти што је Италија?! Одмах ти певају макаронци... намигну на њих Коњурин. — Па шта?... Боље је да певањем новце маме, него којекаквим кајИшарским вртушкама, одговори Николај Ивановић. — Човек се бар на неки начин мучи, грло дере, труди се за зараду, ено... још и игра... Ево ти лира, мусје, пиј у здравље и за нас, што смо се једном отргли из карташке јазбине! рече он бркатоме певачу, пруживши монету. — Е, овде више није „мусје", него — „сињор" поправи га Глафира. Воз пође. У купеу беше згодно за седење. Иванови и Коњурин опет се нађоше сами. Једна за другом ређаЈу се талијанске станице, украшене раскошним зеленилом. Ево Бордигере, Оспедалети, Сан Ремо, Порто Маурицио, Онелио, Аласио. 'Гунели беху све чешћи. Изгледи на море и брда — као и пре: ванредни. Свуда се виде виногради, воћњаци; у њима раде прл,аве Талијанке, препланула лица, с целим навиљком уздигнуте косе на главама. Такве женске показиваше се и на станицама, с корпама поморанаџа и горко-киселим вином Кијанти, које продаваху у маленим боцама, оплетениу сламом и украшеним малим ћубицама од вуне. Наш путници скоро на свакој станици куповаше те лепе б