Звезда

Број 6

и испијали су их мрштећи се. Мандолина одјекује на свакој станици, а њени власниди пружају своје подеране капе на прозоре од вагона и моле за ситан дар: који бакрени новчић. Девојчице и дечаци боси и гологлави носе свежу воду у земљаним лонцима, па је нуде путницима. Неколико дечака играју пред вагонима и моле за милостињу. Љубитељи те забаве бацаху нм бакрене новчиће, око којих се изроди најпре гужва, па онда и бој. Девојчице су бацале букетиће цвећа у прозоре па су такођер потраживали новаца од путника. Жељезнички су чиновници били попустл.иви према сиротним музикантима, и прљавим трговкињама, и полунагим дечацима и девојчицама. То је јако падало у очи после путовања по немачким и францускМм жеље:$ницама. Смрачило се, Промакоше Савону и њен сплет жељезничких путева, па се приближише Ђенови. Коњурин, заморен од дуга пута и угрејан вином Кијанти, протегао се беше на дивану, па је спавао јаким сиом. Дремао је и Николај Ивановић. Глафира Семјоновна је читала књигу талијанских разговора и учила речи полугласно: — Супа — Минестра; Телетинау сосу — аросто ди витељо; Кромпир—прескијуто; кобасице—салами; рагу — стуфатино; слатки колачи — кростата ди фрути; купусни цвет — короли фиори; поморанџа — оранчио или портогаљо. Прочитавши стубац речи до краја она се поново поврати да утуби те речи. Николај Ивановић се пробуди, прогледа и рече: — Може ли што бити ? — Помало... Видиш како се за вас мучим и учим, а ви то и не осећате! — Изгледа, дајезик није тежак. Манже — манжато, аржан — аржанто. А како се каже тадијански црно вино? — Вино неро. — Вино неро, в4шо неро. Руски се каже винб, а по њиховоме — в&но. То баш ннје тешко! Чак — личи мало и на наш језик. — Бање. се зову и талијански бањи , рече му она. — Та је ли могућно? Онда то значи да смо ми ближе Талијанима, него Французима. А како се каже бело вино? — Вино Бјанко. — Вино Бјанко? Фу, како је то лако. Па ја могу то одједанпут... — Французи зову јабуку: „пом", а ови — »поми". Сир тамо зову: фромаж, а овде: ф.ормажио. — Море, ти ћеш моћи слободно разговарати талијански? — Држим да ћу моћи.. Нема ту чини ми се ништа особито мудрога. Многе су речи као у Француза. Само гостионица не зове се: готели, него: аљберго. Аљберго, аљберго... То је управо најглавније да упамтим. Гарсон се каже: ботега. — Како? — Ботега...

— Ботега... ботега... Ја грдне невоље! Ваља на то навикнути. Тек смо на гарсона навикли; сад га мораш звати: ботега. — Тако можемо и камеријера звати. Одазваће се. А за гарсона ти треба два имена. Коњурин је бунцао. Сањао је јамачно рулет. — Руж.... руж.... Пет&к на емнер.... мрмљао је он у сну. — Рјањ ње ва пљу! додаде на глас Глафира Семјоновна, која је већ научила узвике банкареве; али је Коњурин и даље спавао. (НАСТАВИЋЕ СЕ) „ЛЕПОТИЦА С1 ЛЕДЕНИШ СРЦЕШ" - КАТТОЕ ЛЈЕМЖ.8 - % I У некој краљевини беше једна тако лепа принцеза да, по мишљењу целог света, на земљи ништа савршеније ниси могао видети. Али узалуд беше сва њена лепота, кад не хтеде никога волети. И она, у пркос молбама њених родитеља, с презрењем одбијаше све просиоце, које јој предлагаху. Кад рођаци или синови цареви долажаху на двор дћ је просе, она их не удостоји ни једнога погледа, ма да беху млади и врло лепи. Она би с гнушањем окренула главу: „Зашто ме узнемиравате због таквих ситница?" И због њене хладноће, коју показиваше у свакој прилици, принцезу прозваше „Лецотица са леденим срцем". Узалуд јој њена стара и добра дојкиња говораше, очију пуних суза: „Пази, кћери моја, шта радиш! То није лепо, што тако ружним речима одговараш људима, који нас из свег срца љубе. Шта! зар између толико лепих и младих људи, који једва чекају да им постанеш жена, нема ни једнога, спрам кога би ти осећала какву наклоност? Пази,. кажем ти; добре виле, које су ти дале ту несравњену лепоту, наљутиће се, ако ти и даље будеш тако лукава због њихова поклона; виле желе, да оно, што су оне теби поклониле, ти даш и другоме — што више вредиш, више и дугујеш; у богаству, милостињу треба мерити.. Шта ће бити од тебе, моје дете, ако те твоје заштитнице, расрђене због толике немарности, оставе на милост и немилост оним вилама, које се радују злу и увек прате младе нринцезе с рђавом намером?" ЈТепотица није ни слушала ове добре савете; она би, гледајући се у огледалу, слегнула раменима, и то је било све. А краљ и краљица беху веома тужни због толике немарности њихове кћери. Па, бојећи се, да је није опчинио какав зао дух, они објавише, преко гласника, но свима земљама, да пе саму принцесу дати ономе, ко је спасе од те чаролије. II У то време живљаше у једној великој шуми неки грбав, страховит и ружан дрвар. Он бегце страшило