Звезда

Стр. 50

3 В Е

3 Д А

Број 7

мехом на сусрет излазила. Муж те био ираво марвинче, гадна фигура, покварен човек, само шета из једног угла каване у други, вечито кашље и пуши и цеди чокање с ракијом. Пио је као смук, а жену је са свим напустио. И она би га, нема сумње, одавно напустила и нашла себи леба, да је не везује синчић, за кога она живи и све трпи. Сад је већ у првом разреду гимназије. Толико се пута издере на њу. —■ Намигушо ! — Марш!... Пијаницо. Сам си крив... никад ни крајцаре у кућу. Само лочеш, но теби би скапало ово јадно створење. А други пут заћути па се крије где год у угао и тако проведе цео дан. У вече се опет запије. Кад дођу гости жена му да динар да иде у другу кавану и њега од једном нестаје...

А Игњат, ако је у школи, добро; ако је код куће, он остане у кавани и игра се око столова или побегне на улицу с комадом хлеба, да се игра клиса са осталом децом. То дете највише пати. Кад дође у друштво, некако окупе баш њега неким лудим подсмевкама, које баш никаква смисла немају и које он не разуме. Примају га, али тек осећа да је он јагње од шугаве овце. Ни у школи није увек миран. Дође му неки пут неисказано тешко — у детињој души узмути се онај мрак незнања. — Је ли мама, а што ти добиваш увек поклоне од оног господнна с брадом? Кад ми он да грош ја нећу да примим... Што тајка никад не донесе колача, него увек неко други и с њим се све тучешР... Мене у школи дирају па ми је све жао, што ти не волеш тајку... А матери се усталаса груд, узбуди душа и полете сузе низ образе. Она се сети својих јада. — Ћути, чедо моје. Није то ништа! Видиш, тајка неможе да ради. А ово што се у кућу донесе, то је за тебе, лепо моје; мајка све то за тебе оставља... Но сумња се подиже и у овом малом створу. — Али мене све дирају због тога... Мајка га умирује. — Иди, иди, играј се. Немој други пут да питаш ништа, иди. Не бој се ти ништа за твоју нану. На суморном челу детињем презрење људско исписало је једну бразду прерано, у невреме. Трпи, али му је много криво на оца што је суров и што пије. Матер инстиктивно воли. Други пут се окуражи те се узближи оцу. — Тајка... а глас му дрхти; суза се топи у трепавицама. — Мене, тата, све дирају деца у школи и на сокаку због тебе, па ми је жао... И мама се све

љути на тебе и што нећеш никад ништа да донесеш, него све само псујеш.... Отац ћути и не трепће, сав црвен од стида. — Кад питам нану она сва дрхти и плаче па онда... и дете ороси образе сузама... За што мами да је жао? — Па ти онда, тајка, ето увек само псујеш. А никад нећеш ништа да ми кажеш, а неће ни мама ништа да каже. — Море ћути дијете, молим те. Дете плаче, отац тада љутито добује прстима по столу какав војнички марш. Црн од срама шинуо га бич синовља прекора. Тешко му неописано; гледа у жену — она пере нешто, сагла главу и плаче... — Дамњане, зове слушче, дај ми у ону већу чашу још једну. . Дете кроз плач јекће. — Тужио сам Симу Јовића и Панића, што ме све дирају... а они ми се опет потсмевају и говоре којешта. Оцу већ преко јего. — Е сад доста више! Боље, гледај своју књигу... Хајд, иди, играј се, шта си ме ту окупио. Ћути. Не мораш ти све да знаш. ГЈа се окрену слушчету. — Дамњане, наспи још ову. Кад стигну гости он узме динар, два из чекмеџета и одлази. И у томе пролазе дани једнолики и досадни; преко дана свраћа сиротиња да по јефтине новце добро пиће пије, с вечери наврне какав познаник, који плаћа скупе паре за бућкуриш... Дете се игра на улици и у кавани и чека да гост оде, а отац да дође те да вечерају. На детињем челу извајана је једна дубока бразда; то је туга, коју оно заборавља. Пробуде се, често пута, после подсмевке, знаци питања и чуђења, што му за тренутак муче душу. Овда онда, у часовима, загледа се у родитељске очи, као, радо је, кад неће да му кажу они, само да прочита необичну загонетку, и страшну тајну. И оно је врло магловито назире, али још не може да је реши. А дотле, док доспе да је појми немар ће избрисати из срца осетљивост, време ће га осуровити, и без љубави оно ће врло рано огуглати. Тада неће ни за шта да пита, душу му неће тиштати неизвесна туга, бриге ће тонути у заборав, а он ће падати у мрак — и правиће своме оцу друштво.

А гости долазе и даље: долазе, али из године у годину све ређе, све слабије: дању сврће сиротиња да по јефтине паре пије добро вино, а с вечери сврне по који богатији познаник, који скупе паре плаћа за бућкуриш,... 1892. јУГ. Л