Звезда

Број 7

3 В Е

3 Д А

Стр. 51

НЕМА ЉУДИ <ПО РИКЕРТУ). —93Гле путника гладна, жедна : Прибежиште оеби тражи, Да одмори мучно тело И да етрашну глад ублажи. У даљини покрај пута Ватра гори, пламен лиже, Те путнику наду вгрева И вове га себи ближе. Путник хита, — отану етиже, Мука зима, глад га мори: „Примите ме, бра1хО моја!" Изнурени путник збори. Шкрину брава, а глае хладни Скамени му, следи груди: „Ој, путниче, даље иди, Јер код куће нису људи." Нема никог. да ме прими!? Право кажеш, — створе худи! Где с' у ку&у гоет не прима У тој кућ.и нема људи. Београд, 5. XII 98. Чед. ЈЈнд.

ГДЕ Н0Ш03РАНЏЕ ЗРУ од Н. А. ЉЕЈКИНА —Ф(Наставак) XXXIV Промакоше ТВенову. Смркло се. Коњурин и Николај Ивановић, захваљујући јевтиноме вину Кијанти, на које навалише још на првим талијанским станицама, спавали су као побијени. Њих не могоше пробудити ни свирачи на станицама, ни дечаци што јурише на окна вагонска, ни трговци и трговкиње, што викаше колико их грло доноси, продајући своје еспапе. Њих није ни мало интересовало чак ни то, кад ће стићи у Рим. Глафира је чувала ноћну стражу. Беше у великом страху. Из прочитаних романа паде јој на ум, да је Италија земља разбојника и бандита: у глави јој се непрестано врзла мисао, да бандити могу учинити ноћни напад. На станици Специји опази она на платформи неке црне Талијане. Они имађаху велике шешире са широким ободима, и шарене кошуље, без каиута и нрслука; учинише јој се налик на оне бандите, што их је виђала на сликама. Учини јој се да се договарају и севају погледима нравце на њу. Кондуктер, прегледавши у два маха билете у вагону њихову, и видевши да иду у Рим, није више никако ни завиривао у купе. И то се учини Глафири подозриво. Помислила је, даје кондуктер у договору с оним Талијанима на платформи, што имадијаху необично велике шеширеи шарене кошуље.

„Намерно не улази у купе, да би бандити могли ускочити овде и опљачкати нас", сену јој у памети. Као у пркос, опази она у три маха такога једнога бандита, с црвеном траком на капи, с брковима од четврт аршина, необријана, где врља око њенога прозора. По свој прилици, и он је путовао истим возом. Глафири се учини, да он мотри на њу, њенога мужа и Коњурина. и само очекује згодан моменат, па да их нападне. Она не може даље издржати, већ пробуди мужа. — Шта је? Зар смо већ у Риму? упита онако бунован Николај Ивановић, трљајући очи. — Каквом Риму! Бог зна кад ћемо стићи, одговори она сетно. — Питам на свакој станици ове жељезничаре што пролазе мимо прозора: „Ромматен, или суар", — и ништа ми не одговорише. Ништа не знам да ли ћемо доћи ноћас, или сутра из јутра, или доцније. Ја питам, а они машу рукама. —- Сигурно не знају француски. Требала си да их питаш талијански, али, ваљда не умеш? — Не знам. Успела сам да изучим само за јело... — Па види у речнику. — Не види се. И слова ,су на несрећу врло ситна. Ништа не видим при овим фењерима. У очима Глафире Семјоновне навреше сузе. — Та дОћи ћемо како било! рече Николај Ивановић, утехе ради, па се поново стаде намештати да легне. — Пази само кад викну „Ром"... по томе ћемо знати, да смо стигли. — Ти опет хоћеш да легнеш ? запита Глафира Семјоновна раздражљиво. — А шта би друго? Ужас, што ми се дрема. — Немој да се излежаваш. Ти треба да знаш, да путујеш по Италији, а не по којој другој земљи. — А шта је с тим? — Е, баш си права будала! — Што ти мене грдиш? — Како не бих грдила. По земљи бандита путујемо, где на сваком кораку према описима — има разбојника, а ви се завалили, па спавате ли — спавате! — Бог с тобом! Шта то говориш? уплаши се Николај Ивановић. — Ви не читате ништа и не знате ништа. Где се налазе бандити? У којој држави? Можда, чак ни чуо ниси за бандите ?.... А кад не знаш, онда чуј: ово је право разбојничко гнездо! — Чуо сам, чуо, и чак читао... Али, зар су они овде, у возу? — Шта? Па кад у нас у возу краду, како не би овде. Скочи у купе, бурмута ти баци у очи, па извуче новце и сахат, и онда — на здравље ти! И Глафира исприча мужу о подозривим лицима, што их виде на станици, причала је, како један од њих црномањаст, с црвеном пантљиком на шеширу, непрестано их држи на оку. Николај Ивановић се препаде и стаде будити Коњурина. — Ивану Кондратићу ! Дижи се ! Устај ! Коњурин ама да се макне. — Три петака... само три нетка мећем на емпер... бунцао је он у сну.