Звезда

Број 7

3 В Е

3 Д А

Стр. 53

Она му приђе и пружи руку; смеле очи синуле су топлотом и милошћу, што је придавало још веће лепоте њеном лепом лицу. У том тренутку она је личила на праву лепотицу од које се ее може одвојити поглед. И он, пољубивши пружену руку, не пуштајући је из своје, дуго је гледао на њу изразом безграничне љубави. Но у том изразу огледао се и неизразиво дубок бол. — Како си добра, о како си добра, Надо ! — проговори он једва слабим гласом, и болни уздах полети му из груди. Све лице јој се обли руменилом, као да је усклик мужев стешњавао. И ћутећи стајала је она пред њим немоћним , жалосним, она — млада, лепа, пуна живота и бајности, коју производи свежа лепота. -— Ти већ идеш, Надо ? —*• проговори он непрестано држећи руку женину у сврјој руци. — Да, ВолјО , — одговори она, и звук њена гласа био је тако мелодичан. — Већ је цесет сати! — И више је: већ скоро четврт на једанаест, рече он лако бацивши поглед на часовник који стајаше на камину. — Мили мој, прошапута она нежно, теби је досадно? а? Ја ћу још да останем ту с тобом. Она седе на крај постеље и загрли мужа. — Доспећу, није далеко, рече она, пољубивши га у чело. — Немој да зацоцниш, Надо, рече он покренув се и опет принесе њену руку својим усницама. — Нећу, мили мој, имам још кад.. — Поздрави Серафину Петровну и Макара Осиповића. Реци им, да сам душом и мишљу тамо код њих. Биће сад код њих весело, као и увек. Сећаш ли се Надо, када смо заједно ја и ти?... У његовом гласу осећало се нешто што сузе мами. Немој, Вољо, не сећај се, — опет ћеш се растужити... — Ништа, голубице моја... А шта ми је друго и оетало ако не успомене? Зашто и живети? — Вољо, мили мој, шта ти је ! — Ето све што је лепо, остало је иза нас, а сад — само твоја љубав, ти једна, и ако те не заслужујем. — Вољо, за Бога ! ■— Не срди се друже! Ето лежах до тебе и мишљах: зар је могуће, зар можеш тако сву своју младост да проживиш са непомичним трупом? Ето, ти идеш... — Вол.о, ако ћеш, ја нећу ићи, остаћу? проговори она. — Е, гле! Баш сад? Још треба само да те ја, живи мртвац, живу сахраним са собом! , — Ја остајем овде, мили мој! Веруј ми: мени је овде с тобом пријатније. Ах, Боже! Већ која је година, како ја овако идем на данашње вече, а тебе остављам самог. Ја се веселим, играм, а ти, ти?... 11 >у обрхва кајање, дође јој на једанпут тако тешко и стидно, сама себи учини се ништавна, пуста! Веселити се, живети, када он лежи прикован за болесничку постељу, — он, кош је тако безгранично љуби, коме се она клела вечном љубављу, обећавајући цео свој

живот, све силе њему једном само да посвети!.. Где су, где су те клетве? Где је љубав? Зар она не љуби њега више? О, то не може он да каже, зато, што само љубав према њему, даје јој таку силу у борби са собом! Да, она то појима и... и по томе смело гледа свим*а у очи, смело приступа своме мужу, без смутње, без прекора савести сусреће она његову милост, љубећи га. Да, тако је! Но зар га она не заборавља? Она излази доста често, а он... остаје сам! Ето и сад: она иде у шумно и весело друштво, иде да се весели; под утиском блеска, музике, она се опет одаје вихору живота, смеје се, игра, весели. Пријатно јој је да чује речи обожавања и хвале. А он, болестан, скрушен временом, као да би се сав избрисао из њена срца... да га заборави. Тако је бивало до сад не једанпут. А како је, како је њему кад остане сам са својим црним мислиха и тешком бољом! Она ће весело дочекати нову годину, а ко ће њему среће да пожели? Среће! О, какав подсмех! С њим неће бити нико, који би му пружио руку у то време, кад и последњи сиромашак и просјак у свом дому и кругу дочекује Нову Годину! То је ужасно! А ово је већ друга година, како он проводи то вече у својој ужасној самоћи! Каква је то савест у ње? Зар је она тако бездушна, тако рђава? И до дна душе би јој стидно од саме себе.. Међутим, пре пола сата, одевајући се и спремајући се, она је била тако срећна, гледала себе у огледалу, задовољна сањала о будућем весељу, мислила о том, какав ће утисак тамо да учини... А зашто, зашто све то? Зар јој је још потребно да је хвале, да јој се диве, да се допадне? За кога све то? Све то њупријатно дражи, даје јој уживања. Боже мој, како је то рђаво! Не, ни за шТа сад неће ићи, ни по што га неће самог оставити! Све то, као муња сену јој кроз главу и са великим жаром, као да је искупила своје грехе, понови: — Не, Вољо, ја нећу да идем. Ни за што на светЈг нећу отићи! Остајем с тобом, и ми ћемо по староме дочекати Нову Годину... сећаш ли се као онда... Ево, сад ћу одмах све да уредим. Она хтеде да се подигне, али је он задржа за руку и тихо са нежношћу прозбори: — Зашто мила моја, иди! Ја нећу то! — Не, драги мој, не! Ти мислиш да ће ми бити тешко? А шта је тамо веселије? Она је говорила искрено, и у тај пар ни сама не примећујући, глас јој је тако звучио, као да је издавао осећај покајања. Но срце болесниково појмило је тај звук, он је добро знао, да је то само уздах, и он ће проћи, а на место њега јавиће се бол сажал^ења. И он проговори меканим гласом, али са свим одлучно: — Не, Надо, ја нећу да ти останеш овде! Због тога што сам ја болесан, не значи да и ти треба да седиш код куће! Ја сам се навикао... мени неће ни бити досадно. Гонтовљеви те тако воле. Ја те молим: мени ће пријатније бити ако идеш. — Али, драги! Ти опет... — А ја ћу рећи да ми се донесе вино... најбоље