Звезда

Стр. 54

3 В Е

3 Д А

Број 7

ти сама уради то. И тад, кад дође поноћ ја ћу дочекати НовуГодину с тобом, с твојим иортретом — поправи се он, указујући очима на слику, која је на столу стајала, поред постеље. — Ти нећеш бити са мном; али душом ћеш бити овде? Разумеш ли ме? Та,,... да, да... Надо? У место одговора она се наже њему и пусти му на уснице дуг, благодаран пољубац, као да би и за опроштај молила. Он настави: — Ја знам, ти ћеш се сетити мене. Ја ћу погледати на твоју слику и осетићу то. Ти ћеш се насмехнути на ме својим погледом. — Милб мој! Добри мој! •— У њеним очима заблисташе сузе. — А сутра ћеш ми приповедати, како си се веселила: ја сам уверен, да ће тамо бити весело... За мене се не брини ја ћу мислити о теби, представљаћу себи како ти играш. Часовник већ удари једанпут. Она тешко погледа на њ и учини невољан покрет. Али, њој се опет учини стидно... „Неодржала!" прекори она саму себе. — Па, похитај... јер ћеш одоцнити, већ јеполаједанаест! — рече муж и лако је повуче за руку. Она му се наже. Он је пољуби у чело, у очи, у уста и пуштајући је из загрљаја, тихо прозбори. — Збогом! Већ је време; Но она се не покреташе. Она је испитивала тај осећај, тежак, болан, осећај који вас обузима онда, када се прашташе са болним човеком најинтимнијим, кога сте оставили у самоћи. Ваше место је поред њега, а ви идете... идете, јер вам се хоће весеља, друштва. Ви сте у праву, али, у исти мах, као и погрешили сте... Она је хтела само што пре да се удали; да, хтело јој се — то је сад осећала јасно — но јој је било стидно, да ода то брзим одласком. Премишљала се. II опет је рекла: — Вољо... ја остајем! Али он одлучно рече, да он неће то. Она треба да иде ! Тада, уздахну целим грудима, прошапта: „Па, до виђења, мили мој!... Ја ћу се вратити скоро... немој само да ти је досадно!" — брзо се подиже с постеље и изиђе из кабинета. Код врата се обрну, своме мужу и ласкаво му климну главом. Он је праћаше дугим, милим погледом, а болни уздах оте му се из груди... II Било му је тешко, што је отишла. Он је сам хтео да она иде и у тај пар као да је хтео да наиђе с њене стране противљеље. Таква упорност обрадовала би га. Но он је осећао, да је она свом душом желила тамо, да јој је с њим досадно, ма да га је она уверавала о противном... Да је примио њен предлог, она би, најпосле и остала... Али зашто?... Она би се мучила целог вечера! Она је навикла да изађе... сваке недеље — у клуб, а два пут на недељу — у позориште, или код кога било од познатих... Ево, ово је већ трећа година, он

остаје на данашње вече сам, а она иде к Гонтовљевим... Она осећа увек неку неугодност, изражава жељу да остане, али он сам настаје — и она иде, као да се покорила његовим захтевима. И прошле године и пређе њему је тренутом долазила мисао да је задржи... Али како онда тако и сад није то урадио... Он се сети, када је некада први пут дошло да дочека Нову Годину у овој постељи, лишен могућности да се на ногама држи... Они су дочекали нову годину тада заједно у овом кабинету. Она је седила овде, поред њега, куцајући се с њим. Он је и тада слао Гонтовљевим, али она није хтела да га оставља самог; она није могла ни да мисли о весељу, кад је он болестан ! Само што се није расплакала, осетивши прекор његових речи. Све те мисли биле су овде с њим, и она се показала расположења. Њој је било добро, пријатно с њим, боље него тамо — самој! И њему тада дође тако мило у души, да је за тренут заборавио о свом неизлечивом недугу и подао се слатким надама. Он се сети друге године. Исто тако су је звали Гонтовљеви, безусловно; она се покорила молби и отишла. Ну у гостима остала врло мало.. Он још није ни заспао, кад се она вратила. — Зашто тако брзо? сусрете је он. — Мени је досадно без тебе... нисам могла да. одржим и ето... Није довршила, села је до мужа, загрлила га и нежно се привила лицем до њега. Дуго су се разговарали, пили шампањца... Већ је са свим свануло, кад су се растали. Тако је било друге године његове болести. Треће године она је сама дала реч познаницима, да ће идућу Нову Годину код њих дочекати и отишла од куће доста рано, са доста рђаво скривеном жеђу за весељем. Остала је у гостима доста дуго ; он ју је узалуд чекао : вративши се доцкан, она је право отишла у своју собу не свративши у кабинет. Зашто би је данас задржао? Као и пре три године она би и данас остала код њега? Не, не! Тешко је, али треба знати! Али, штазнати? Зар јој он није мио и зар га она не љуби ? Он се згрози пред питањем, које је самом себи поставио. Не, то не може бити! Она је довољно чиста, горда даби... — „Даби шта?" — питаше некакав унутарњи глас: — „да би се изменила. Да, она то неће урадити, него ће га љубити? Не видиш ли, да си полу мртвац, можеш за свагда одржати њену приврженост? Она је пуна снаге, живота, хоће простора, воље, света, а шта јој јадниче ти можеш дати? Каква права имаш, да захтеваш, да се она преобрази у твоју матер, милосрдну сестру, одказавши се свака живота, она би се жива саранила, изгубивши и младост и лепоту тебе ради?" Но зар се она није њему клела да ће га вечно љубити, да ће сав живот њему посветити? И он се сети тог вечера, када је, после свих дугих напора и сумње, сазнао да га она воли... То је било једанпут у очи Нове Године, пре седам година... У кући њених родитеља сакупило се велико друштво. Била је ту младеж оба пола. Готово сви мушкарпи су за њом гинули. Сам он био је