Звезда

Стр. 90

3 В Е 3 Д А

Број 12

угурсуз — никада! И зар ово момче, које је овако младо показало толика вештине и јунаштва ноћас, да је било кадро и црноме Микљи да спреми бусију и да га нагна силом, да огрезне у крв да би спасао своју главу и глас, није заслужило да живи ? Прави јунак тек најбоље зна да цени истинско јунаштво и да га попггује свуда, где га год сретне, па и код душманина свога!... Зато је овај младић под мојим кровом, под мојом заштитом, под мојом негом и бригом! — 0, како си ти добар! узвикну Бисенмја. — Да знаш само, шта ја дугујем оцу неговоме! Дугујем му живот, дугујем му спас, оно што човека човеком чини!... И видиш где је суђено, да баш његов син оде у противнички логор!... Хвала Богу само, кад му таквом неблагодарношћу не илатих дуг свој! Доста је очеве крви на мојој души! — мислио је Микља у себи, IV Ма колико да се крило од укућана, ма колико да су страховали у селу од Микље, опет се почело зуцкати о рањенику у кући његовој, о ноћном судару и опасности, у којој су били криумчари. Већ о том догађају беху пуне и новине. Па на послетку ни власт не би лења... Све, све, ал жив се човек не може сакрити... А после и проналазак несталог позорника царинског Љубисава у оном крвавом ноћном сукобу, беше врло нримамљив изглед за унапређење. Класа је сигурна! Срески писар Гојко развио је сву своју делатност и умешност; удубио се у предмет. Дао се у саслушавање и ислеђивање, ирикупљао »основе подозрења«, доказе и на послетку бануо у село, праћен са кавалкадом од неколико до зуба наоружаних пандура право пред Микљину кућу! Претураше, ирегресаше сву кућу,таван, подрум, стаје, шупе; завирише и под кревет и нађоше у гостинској соби распремљен још врућ кревет и завоје али ништа више. И морадоше се покуњена носа задовољити исказом Микљиним, да се то он одмарао у постељи и да је своју рану, коју доиста и показа на нози, превијао. Поред све уображене амбициозности и заслепљености мораде и сам г. Гојко увидети, да ти основи подозрења, не беху никакви, па још против тако препреденог, оиасног и моћног зликовца, који се то преваром, то новцем толико пута не спасао него откинуо с вешала! Разуме се, да је одмах сутрадан после оне кишовите ноћи прва прекорачила праг кона Кева, да се, ако устреба, нађе, на невољи али главно, ако може што год да сазна. Као да ништа није ни бнло!... Бис.а ни да би обрвом мрднула, чинила се невешта и тако кона, која бејаше сам мед и шећер, ипак ништа не сазнаде и не испипка. 0 догађају се разно нагађало, неки су причали како те ноћи криумчари у мало што не из-

гибоше, како им је, на спруду више шиљатог врха аде Циганлије, била спремљена мајсторска заседа. Веле да су били и са финансима у дослуку. Али врашки Микља са Бисом допаде баш у дванаестом часу и ако беше мрак, а ветрина зијаше као хала. Киша је ишла као из кабла, таласи се дизаху као брегови, ама његово око и уво вреди царевине. У тренутку се разви »немушти говор« измеђ Микље и његових људи. Иозорницима, што поврх аде и с ове стране обале, склонише главе од кише у врбаку учини се да тек сенуше на води некакве искрице црвене, жуте, зелене и модре као светлаци кад сену по зраку, летећи све на више. И празан чун, отиште се низ матицу и удари о спруд... Не потраја дуго, а запрепашћени криумчари чуше страховити тресак и грдан талас изби у вис. Царински позорници, са обала и чунова, како су чекали у заседи, припуцаше и халакнуше, а криумчари завеслаше назад. Један их чун, што га вођаше једно врашко момче, стиже. — Предајте се! —загрме из чунаи пушкаплану. Кријумчари видеше пун чун позорника наоружаних до зуба, видеше да им је пут пресечен и не остаде им нишга друго, но, или да пусте да их матица снесе тек на праву заседу, или да се с овима овде гушају и даве! И они изабраше. Нису пуцали него као по договору и по команди, као стреле се брзо размакоше сва гри чуна у три правца: да поделе пажњу позорничку на три стране. Докле си оком тренуо, сва три чуна ударише о бокове државног чамца и запрепашћени позорници, који не престајаху никако са огњем из пушака, спрам првог сева муње, видеше јатагане, црна и страховита лица криумчара над главама својим и за час беху повезани и упетљани. Само се не препаде и не предаде оно голобрадо момче, докле не допаде тешких рана! Веле, кад је разабрао да је цео овај ноћашњи план његов и кад виде, како се као лав бори, црни Микља потапка га по плећима и рече: — Ово је јунак! Чамац и повезане позорнике, одагнаше до средине и до места које они знадоше, па отискоше низ воду. Али сем нриче о јунаштву Љубисављевом знале су коне, прије и секе у селу, да је Љубисав леп момак и ако га ни једна видела није. Што је главно, по њиховој причи, био је то враголаст момак, умео је тако лепо диванити, певушити, приповедати сто враголија. Како је Микља био чешће по пословима око власти, Биса није ни осећала кад јој пре дан кад ли ноћ прође. Он јој је, веле, причао свој живот, своје ашиковање с девојкама и снашама. Она му није бранила такве протвине речи, него би се само застидела, сагнула главу, па, или би се учинила да је пречула, или би побегла у кућу, међу чељад, црвена као крв!