Звезда

Стр. 92

3 В Е

3 Д А

Број 12

Микља беше блед као мртвац, дисаше тешко и на махове, попридигао се на леву руку па сасвим ладно и присебно командоваше збуњеној и преплашеној Биси, која је дрхтала као тренетљика на вечерњем поветарцу — да весла брже. Кад ја стигох и чун пристиже обали. Биса искочи, повуче вренгију са беочугом и оковани колац, тражећи здраво место да га побије, те да чун привеже. Ја им се нађох на невољи колико умедох и знадох. Микља беше врло оиасно рањен и видело се одмах, да му нема лека. — Жао ми је само ове сиротице, шапуташе сурова гласина. Свет ће је теретити за моју смрт и ако није крива. Ивко нас је срео с вечери... његово је то дело!... Али, свет не опрашта. никад оно и што не разуме и што му се не свиди! Ево чуј и ти, господине, мој јој је аманет последњи: — да пође за Љубисава... Приликасу! А иосле... и право је! Знам, видео сам.... Требало му је ваљда черек сата, докле је то тако изговорио. Биса с кукњавом и запевком, паде но његовом телу... Само неколико тренутака, као алемов сјајни зрак, почиваше поглед његових замућених очију на њојзи, као да је с усладом и љубављу, грли и милује, или као да је последњим погледом жели за вечита времена, упити у своју душу... па тај поглед утрну, сјај се његов угаси — очи се укочише. По лицу се осу блажен и задовољан осмејак. Овака смрг не знам да ли беше тешка, али није била одвратна.

Све што је Микља прорекао и збило се. Ивко се усудио још и да запроси Бису, после неког времена, али га је она одбила с гнушањем и није га могла очима гледати. Па одбијаше редом и остале просце. Само је на гробљу и дан и ноћ. Не плаче, не хуче, него ћути и блене замишљена, озбиљнаитужна. Чигаву годину дана тако је жалила свога мужа, како је адет, као закон неумитан, код нас на селу. Љубисав је чекао стрпљиво, да је прође прва, силна и велика жалост, докле младост и природа, а по најнре време не учини своје. И, сачекао је. Сад су муж и жена, задовољни и срећни... Црии Микља им је света успомена. Ал свет је злурадо испредао једнако, да је њихово масло: да Микљу наведу на заседу, те да га се тако најлакше отресу. Но, ко ће свету запушити уста! Тешко ономе, кога свет није клеветао.

ИСТОК И ЗАПАД Ја на иеток јутром гледам: Тамо оунце дивно оја, У милине утонула Ваеиона проетрана. А у вече запад гледам: Ох, како је тужно еве! Цео живот наоколо Тајанетвено, тихо мре!... У души ми није тако: Тамо где је пееми крај, Околина еунцем Олиета И небееки еија рај. Али тамо где извире Богодани овај зрак Ту ее увек, увек шири Црна тама и облак. СокољанинГДЕ П0ШОРАНЏЕ ЗР7 од н. а. љејкина (Наставак) XXXIX И ако су наши путници одгонили од себе сироводнике, ири уласку у иркву, опет им се један од њих наметну, кад су ушли у хргм. Беше то неки ћелав старац, са белом брадом, А то наметање изврши он тактично. Најпре је ишао неко време за њима у пристојном растојању и ћутао; чим они застану под каквим сводом, или пред мозаичким радом, или пред статуом којега папе, —• старац одмах прискочи, стане им објашњавати ствар, на рђавом француском језику, па се опет удали. — Брбљај, брбљај до миле воље, ми те не слушамо! говорио му је Николај Ивановић, одмахујући руком; али он зато ни хабера, и у првом случају где застану — он им опет притрчи. Мало по мало старац је навикао на се Иванове и Коњурина и компанија га више није одгонила од себе. А кад му се Глафира Семјоновна обрати с неким питањем, — он оживе, и торокао је без престанка, гуркајући им у руке неку хартију. — Шта је то? Хоћеш милостињу? Не треба, не треба нам твоја хартија. Ево ти неколико бакрених монета, па одмакни, рече му Николај Ивановић. Спроводник не узе новца, а једнако нуди хартију. — Јамачно показује сведоџбу. Ево и каже, да је то уверење од некога Руса, — објасни Глафира Семјоновна. — Уверење?