Звезда

Стр. 114

Врој 15

Како сам дошао кући, како сам легао у кревет не памтим, то питајте мога посилног. Ја сам био пијан од радости и среће. У јутру, чим сам се нробудио, прва ми је брига била она —■ Вера. Оедео сам у кревету дремљив и сећао се синоћњег бала. Бзено лице, њен умиљати осмејак, њене очи лебделе су преда мном. Ах, те очи! — Господине потпоручниче, г-не потпоручниче. А! тргох се ја, погледам: преда мном посилни. — На поље, на поље се вуци!! — раздерах се. Он измаче као куршум. Тек што сам се предао својим сањаријама, ето ти га опет, отворио врата и стоји. — Господине потпоручниче, да позовем доктора, ви сте болесни, сву ноћ нешто говористе. — Марпх, марш! Одлази ми сочију! раздерах се ја још јаче. Он зловољно лупи вратима и поче нешто гунђати у кујни. Занесох се Вером на и не мислим да се облачим. Док ти се од једном тргох : — Јоване, Јоване, овамо! —■ Изволте, г. потпоручниче! — Дај' да се облачим. Сетих се. Рекла ми је да ће сутра путовати у походе своме ујаку и код њега ће провести неко време. Морам је видети, пошто по то, и журно се спремах, јер до поласка воза, остало је свега један сахат, о станица је прилично да■леко. Хм, а служба? Служба — ех! казаћу да сам од јутра био нешто слаб. Измислићу већ; напослетку нека ме и казне. — Је ли ти, има ли што ново у чети? — Нема, г-не потпоручниче, само онај лопов Марко -— шустер украо Јелисију чизме, па га поднаредник Отеван ухватио и на мртво име изударао. — Море, не питам те за то, има ли за мене што ново ? — Нема. То јест има: долазио Илија, посилни г. наредников, и казао да је г. наредник наредио да дођете у касарну, хоће командант да обилази чете. Таман, само ми још то треба! помислих, али већ сам се решио да идем на станицу па ма шта било. — Јоване, ево ти новаца, иди у цвећарски дућан, узми један букет, па донеси на жељезничку станицу: јеси разумео? — Разумем. — Али, пази, све трчећим кораком! — Разумем! И оде. Похитах на станицу. Она је с тетком седела у чекаоници 1-ве класе. Чим ме је угледала, порумене и осмехну се, ја приђох к њима и поздравих се. — Како сте, госпођице Веро ? Да нисте уморни? Јесте задовољни забавом? — Ни најмање нисам уморна ; забава је била дивна, то је за ме најпријатнија од св.пју досадашњих забава.

— Ах, госнођице Веро, вама је синоћна забава само најпријатнија, а ја је нећу никад заборавити! — истрчах се ја као ђак 1У разреда. Тетка ме погледа попреко. — Сигурно, једва чекате да стигнете на спахилук те да видите свога драгог ујака. Без сумње он је врло племенит човек и с нестрпљењем очекује своју драгу сестричину. Па да видите у селу је врло интересантно живети, особито зими, свуда снег, санкање. Погледах је па пресекох; чисто ме моли да о томе не говорим, а тетка ће тек зловољно рећи : — Завукао се матори у своје село, као курјак у јазбину, па тера ћефоФе; сад му се прохтело да је види, на дај ! А шта ћемо му, па још по овој несрећи и лапавици? А ви, господине још кажете пријатно. Манте се... Само ће да гунђа по ваздан. Ене, х^де наг-раисах, помислих ја. Ко зна колико би тетка о томе говорила, да у тај мах не удари звоно. Путници са својим пртљазима поврвеше на врата, одједном се зачу граја, нраштају се, љубе се, понех^де и плачу. Носачи, натоварени као мазге, пролазе тамо-амо. Напослетку изађосмо и ми. На перону још већа граја. Све се то ужурбало, трчи, виче, као да је ххотохх, и тетка оде за носачем да заузме место. Ми остадосмо. — Госпођице Веро, ви сте данас тако сетни, да нисам случајно ја томе узрок, што сам био тако дрзак те дошао да вас испратим ? — Не, одговори ми она. — Опростите, али бих рекао, да вам тај пут не чини баш велико задовољство ! — Воље да не говоримо о томе! Ах, ви сте срећни, сад ћете ххосећивати концерте, а ја ћу седети у селу. Сетите се и мене по некад. — Врло радо ! А као залогу на сећање дајте ми тај пупољак. — Врло радо, али ми је увео. — Ја ћу га својим дахом оживети. — Веро. Хајде сад ће и друго звоно, виче тети:а. — Срећан пут, гос1хо1)ице Веро! — До виђења, г. Владо, хвала вам, што сте били тако љубазни, рече она и пружи ми руку похлиедавши ме погледом цуним милоште и благим осмејком. — Збогом, госпођо, рекох тетки, која је стојала на перону. Кад ћете се вратити? Радо ћу вас дочекати. — Збогом, збогом! Велика хвала! Знате, из курјачке се рупе лако не излази. Удари и друго звоно; само кондуктери иду од вагона до вагона и понеки задоцнели путххик хита у вахчш. Јохп мало потраја, главни кондуктер звизну, машина одговори дугим писком и воз се крену. Она је стојала код прозора, лако ми